„Sramota me je na koje sam grane pala“: Vedrana Rudan se na kraju života srela sa onim čega se mnoge žene plaše

Vedrana Rudan preminula je u 77. godini nakon duge borbe sa karcinomom, a svega nekoliko nedelja pre smrti objavila je tekst u kojem je bez ulepšavanja opisala kako su izgledali njeni dani dok je bolest napredovala.

Književnica koja je tokom života otvoreno pisala o porodici, deci, majčinstvu, braku, teškim odnosima i sopstvenim strahovima, u svojoj poslednjoj kolumni govorila je o nemoći, bolesti i pomoći koja joj je postala neophodna.

Posebno potresan deo odnosio se na trenutke provedene kod kuće. O njoj je tada brinula porodica – donosili su joj hranu i čaj, prali je u krevetu i bili uz nju u situacijama zbog kojih je, kako je priznala, osećala stid.

Možda vas zanima

Vedrana Rudan je odrastala uz nasilnog oca, pa se udala za nasilnika: Zašto ćerke nekad ponove majčinu sudbinu?

Teolog Nebojša Lazić za Mame.rs: Ovo je prava poruka Preobraženja

Noćas zamislite jednu želju za svoje dete: Staro verovanje pred Preobraženje koje se prenosi generacijama

A kada bi im rekla koliko joj je neprijatno, dobijala je samo jedan odgovor: „Ti si naša.“

Čuvena književnica Vedrana Rudan iza sebe je ostavila supruga i dvoje dece, a tokom borbe sa rakom više puta je javno pisala o bolesti, izazovima koje joj je donela i odnosima sa najbližima.

Na njenoj zvaničnoj stranici nakon smrti objavljena je poruka: „Vedrana je otišla na područje bez signala“.

Svoju poslednju kolumnu objavila je 26. jula na svom sajtu Rudan.info. Iako je otvoreno pisala o sopstvenom kraju, veliki deo teksta posvetila je ljudima koji brinu o teško bolesnima – svojoj porodici, ali posebno medicinskim sestrama sa riječke onkologije.

Njenu ispovest prenosimo u celosti, bez izmena:

„Riječka onkologija je u kamenu i gvožđu. Širi se dok vrućina ubija, medicinske sestre dave se u paklu sa osmehom na licu. ‘Pacijentima je najgore’, ‘to je naš poziv.

Mogu li smene od 0 do 24 biti nečiji poziv ili je to ipak državni zločin?

U grupi sam ‘onih kojima je najteže’. Zato znam da mi nije najteže. Umreću, umreće i drugi. Juče sam bila na kontrolnom pregledu. Čula sam priču u koju još uvek ne mogu da poverujem.

Trenutno sam kod kuće. O meni brine porodica. Supa, čaj, hrana čvrsta, meka, pranje u krevetu, iznošenje iz sobe viška mog materijala… Glumim da dremuckam. Sramota me je. Na koje sam grane pala. Kad im to kažem, čujem samo jednu rečenicu: ‘Ti si naša.’

Čija sam kad sam u bolnici danju i noću, kad u tri ujutru osetim ruku na čelu, kad u pet vidim sestre kako odnose moj otpad koji se meni beskrajno gadi, kad mi u šest mere pritisak, temperaturu…

Nisam bogata, da jesam dala bih im sve što imam. ‘To je naš poziv…’

Pitam koliko su plaćene, iako osećam neprijatnost jer misle da moraju da mi odgovore. O njihovim platama niko ne piše, ne snimaju se TV emisije.Medicinske sestre su pacovi koji smetaju na putu. Ipak, čula sam da mesečno primaju od 1.200 do 2.000 evra. Ima tu i prekovremenih sati.

Ona jučerašnja priča iz bolnice ne izlazi mi iz glave. Ne znam da li je srećna ili stravična. Doktorka Ivana je pukla. Nije više mogla da izdrži patnje svojih koleginica. Smene od sedam do 19, pa od 19 do 7… nikad kraja.

Iznajmila je brodić, muziku i pozvala na jednodnevni izlet kolege koje su mogle da dođu. Plesalo se, pevalo, smejalo. Između Cresa i Krka Jadranom je plovio brod veselja.

Trebaju li građani ćutke da gledaju kako njihove najdraže rak čupa iz života, a njihovu dečicu davi u zagrljaju sestara?

Svi mi koji smo čuli Ivaninu priču plačemo nad životom robova u našim bolnicama. To neće pomoći ni Ivani kojoj je puklo srce, ni nama, ni njima.

Kako ne kapirate, slepci! Budući bolesnici! Izađite na ulice i svim snagama se borite protiv Države koja je rak.“, napisala je spisateljica 26. jula na Rudan.info.

„Ti si naša“ – rečenica porodice koju je zapisala pred kraj

Iako je najveći deo poslednje kolumne posvetila medicinskim sestrama i uslovima u kojima rade, nekoliko rečenica o njenoj porodici danas imaju posebnu težinu.

Rudan nije pokušavala da ulepša ono što teška bolest može da donese. Pisala je o pranju u krevetu, pomoći oko hrane i najintimnijih potreba, ali i osećaju stida zbog toga što više nije mogla sve sama.

Nasuprot njenom osećaju nemoći stajao je jednostavan odgovor ljudi koji su je negovali – „Ti si naša.“

Za mnoge žene koje su godinama navikle da budu one koje brinu o drugima – o deci, partnerima, roditeljima i čitavoj porodici – možda je upravo taj deo njene poslednje kolumne najpotresniji. Pred kraj života, Rudan se našla na drugoj strani: bila je ona o kojoj su drugi morali da brinu.

A čak i tada, dok je bila svesna da se približava kraj i otvoreno napisala „Umreću“, nije prestala da govori o ljudima oko sebe. Od porodice koja ju je negovala kod kuće do medicinskih sestara koje su joj, kako je opisala, usred noći stavljale ruku na čelo i brinule o njoj kada sama više nije mogla.

Tužna vest o smrti Vedrane Rudan objavljena je na njenoj zvaničnoj stranici, gde je napisano: Vedrana je otišla na područje bez signala.

Pet zlatnih pravila Vedrane Rudan po njima ćemo je pamtiti zauvek pročitajte OVDE.