„U pubertetu sam odlazila kući ljuta na tatu“: Angelina Topić otkrila lekciju koju bi trebalo da čuje svaki roditelj mladog sportiste

Biti roditelj talentovanog deteta nije jednostavno. Treba ga podsticati, biti uz njega kada izgubi, radovati se kada pobedi, ali i znati gde prestaje roditeljska podrška, a počinje pritisak. Kada je roditelj istovremeno i trener, granicu je još teže povući.

Upravo takvo iskustvo ima jedna od najboljih srpskih atletičarki Angelina Topić. Njen otac, proslavljeni skakač uvis Dragutin Topić, godinama je i njen trener, a Angelina je otvoreno priznala da taj odnos nije uvek bio jednostavan.

Posebno teško bilo je tokom puberteta.

Možda vas zanima

Stavili su deci ranac od 4 kg i snimali šta se događa sa telom: Rezultat je upozorenje roditeljima pred 1. septembar

„Čuvala sam dvoje dece, a onda me je šestogodišnjakinja gađala nožem“: Dadilja tvrdi da je preživela užas

Pomoć pred polazak u školu: Ova opština podelila je besplatne rančeve mališanima

Danas, sa distance, kaže da su uspeli da pronađu način da razdvoje tatu od trenera – i upravo u tome krije se važna lekcija za roditelje dece koja treniraju sport.

„Bilo mi je teško da odem kući i da se ne ljutim na tatu“

Angelina je u razgovoru za emisiju „Prvi red“ objasnila da ona i otac danas vrlo dobro funkcionišu upravo zato što su naučili da poslovni i privatni odnos ne mešaju.

Ali kao tinejdžerki joj to nije bilo lako.

– Mislim da smo mi na jedan jako lep i zdrav način razdvojili te dve kategorije – otac i trener. Još kad sam bila u pubertetu bilo mi je teško da odem kući da se ne ljutim na tatu, jer nije bio zadovoljan. To smo lepo razdvojili. Imamo lep i zdrav odnos – ispričala je Angelina.

Zamislite situaciju iz ugla deteta.

Na treningu vam trener kaže da nešto niste uradili dovoljno dobro. Trening se završi, svi ostali sportisti odlaze svojim kućama, a vi sa tim istim trenerom sedate u automobil i idete kući.

Jer je on – tata.

Trening je trening, a kod kuće je tata

Upravo tu su Angelina i Dragutin vremenom uspeli da naprave granicu.

Angelina je objasnila da negativnim emocijama sa treninga ne dozvoljavaju da određuju njihov porodični odnos.

– U porodici nema mesta za sujetu i za neke negativne emocije. Sama činjenica da smo toliko bliski čini sve uspehe mnogo lepšim. Verovatno čini i neuspehe težim – rekla je ona.

Priznala je i da njihov model verovatno ne bi funkcionisao u svakoj porodici.

– To je cena i neka specifična situacija, koja ne uspeva uvek, ali kod nas je uspela. Neću da ga menjam – zaključila je Angelina.

I tata priznaje da pubertet nije bio jednostavan

Zanimljivo je da je o istom periodu ranije govorio i Dragutin.

I njegova verzija priče pokazuje da iza današnjeg skladnog odnosa nije stajala nekakva savršena sportska porodica u kojoj nikada nije bilo sukoba.

Naprotiv.

Dragutin je svojevremeno priznao da je tokom Angelininog puberteta postojao period kada joj je smetalo što su joj roditelji istovremeno i treneri.

Za pubertet je slikovito rekao da je „čudna boljka“, ali i objasnio da je sa odrastanjem njihove ćerke situacija postajala lakša.

A možda je najvažniji deo njegove izjave nešto sasvim drugo.

Govoreći o Angelininom karakteru, nije pokušao da je predstavi kao svoju kopiju.

Rekao je da nije ni ista kao on, ni potpuno ista kao majka Biljana.

„Svoja je.“

Za roditelje mladih sportista, te dve reči možda vrede više od mnogih saveta.

Kada roditeljska želja za uspehom postane prevelika?

Gotovo svaki roditelj želi da njegovo dete uspe.

Problem nastaje kada dete počne da oseća da su njegova vrednost i odnos sa roditeljem povezani sa rezultatom.

Pobedio si – svi su srećni.

Izgubio si – kući se ide u tišini.

Postigao si lični rekord – roditelj je ponosan.

Imao si loš trening – roditelj analizira svaku grešku.

Takav obrazac može da učini da dete sport koji je nekada volelo počne da doživljava kao obavezu ili način da zadovolji roditelja.

Američka akademija pedijatara zato u preporukama o sportu mladih naglašava važnost toga da roditelji i treneri podstiču uživanje, razvoj veština i učešće, umesto da se sve vrti oko pobede i rezultata.

Angelina je prošla i kroz period kada je izgubila ljubav prema sportu

Da pritisak nije bezazlen pokazuje još jedno Angelinino priznanje.

Govoreći ove godine nakon velikih uspeha, priznala je da je prethodno prošla kroz period u kojem je, kako je rekla, izgubila sebe i ljubav prema sportu.

Morala je ponovo da pronađe ono zbog čega je uopšte počela da skače.

Danas kaže da joj je najvažnije da uživa u onome što radi i da se ponovo oseća kao ona stara Angelina.

To je važan podsetnik da čak ni izuzetno talentovano dete koje osvaja medalje nije samo „mladi sportista“.

Pre svega je mlada osoba.

Dragutin: Teško je kada treniraš nekoga koga voliš više od sebe

Da ni roditeljska strana ovog odnosa nije laka, Dragutin Topić otvoreno je govorio u intervjuu za RTS ove godine.

Objasnio je koliko se osećaj sopstvenog takmičenja razlikuje od trenutka kada sa strane posmatra ćerku.

Angelinin uspeh, kaže, za njega nosi potpuno drugačiju emociju.

Kako je objasnio, tako je „kada treniraš nekog koga voliš više od samog sebe“.

U toj rečenici krije se i razlog zbog kojeg roditelju ponekad može biti teško da ostane objektivan.

Kada vam je toliko stalo do deteta, želite da ga zaštitite od poraza, greške, razočaranja i propuštene prilike.

Ali sport upravo podrazumeva sve te stvari.

Roditelj ne mora da bude drugi trener

Dete već ima trening.

Kod kuće mu je potreban roditelj.

To ne znači da mamu i tatu ne treba da interesuje sport kojim se dete bavi. Naprotiv – podrška roditelja može biti ogromna.

Ali postoji velika razlika između pitanja „Jesi li se lepo proveo na treningu?“ i detaljne analize svake greške koju je dete napravilo.

I između:

„Video sam da si dao sve od sebe.“

i:

„Zašto nisi uradio ono što ti je trener rekao?“

Angelina i Dragutin imali su dodatno težak zadatak jer kod njih trener i tata jesu ista osoba.

Njihovo rešenje bilo je da nauče da te dve uloge razdvoje.

Medalja ostane u vitrini, ali odnos roditelja i deteta ostaje zauvek

Angelina Topić je danas svetska vicešampionka i jedna od najvećih nada srpske atletike. U martu 2026. osvojila je srebro na Svetskom dvoranskom prvenstvu, a njen otac ponovo je bio uz nju kao trener.

Ipak, možda je za roditelje podjednako vredna priča o onome što se događalo mnogo pre velikih medalja.

O tinejdžerki koja se vraćala sa treninga ljuta na tatu zato što trener nije bio zadovoljan.

I o ocu i ćerki koji su morali da nauče da rezultat sa treninga ostave tamo gde mu je mesto.

Jer dete može jednog dana da prestane da trenira. Možda će osvojiti medalju, možda neće.

Ali tata mora da ostane tata i kada trening nije bio dobar.