Vesna Zmijanac izgubila dva sina u sedmom mesecu trudnoće: „Verovala sam da ću umreti od tuge za izgubljenim bebama“

Iza dugogodišnje karijere pevačice Vesne Zmijanac krije se jedna od najtežih životnih priča o kojoj je pevačica otvoreno govorila tek mnogo godina kasnije. U svojoj autobiografiji „Kad zamirišu jorgovani“ opisala je tragedije koje su je zadesile 1986. i 1987. godine, kada je u sedmom mesecu trudnoće izgubila dve bebe.

Prvi put se tragedija dogodila 1986. godine. Tada su Vesna i njen tadašnji suprug Vlada Jovanović čekali sina, ali je trudnoća iznenada prekinuta. Kako je sama opisala, spontani pobačaj dogodio se tokom pauze njenog koncerta u Mladenovcu.

„Naše prvo dete, sina, Vlada Jovanović i ja izgubili smo 1986. godine, kada sam bila u sedmom mesecu trudnoće“, rekla je pevačica.

Možda vas zanima

Keli Klarkson se oprostila od emisije da bi se posvetila porodici: „Moja deca su uvek na prvom mestu“

Kristinu su osuđivali jer je decu dobila sa tri različita muškarca: Ovako je odgovarala onima koji su je prozivali

„Želela je da njeni dečaci znaju kako izgleda stvarni život“: Lekcija koju je Dajana ostavila Vilijamu i Hariju živi i 29 godina posle njene smrti

Dva puta izgubila bebu

Koliko je prvi gubitak ostavio dubok trag, Vesna je opisala bez ulepšavanja. U prvim nedeljama nakon tragedije, dok je bol još bio svež, priznala je da je poželela da i sama nestane.

„U prvih nekoliko nedelja nakon toga, dok je bol zbog gubitka bio još svež, želela sam da i ja nestanem, da me nema.“

Pored tuge, godinama ju je pratilo i pitanje da li je na bilo koji način mogla da spreči ono što se dogodilo. Preispitivala je svoje odluke, način života i sve okolnosti koje su prethodile tragediji.

„Da li sam i koliko sam ja načinom svog života, kriva za to što se dogodilo?“

Umesto da se potpuno povuče, još više se posvetila poslu. Rad joj je, kako je opisivala, pomagao da pobegne od misli koje su je proganjale.

Druga tragedija dogodila se samo godinu dana kasnije

Kada je ponovo ostala trudna, nada u srećan kraj bila je velika. Međutim, 1987. godine dogodila se nova tragedija.

„Vladino i moje drugo nesuđeno dete, takođe sin, i takođe u sedmom mesecu trudnoće, izgubila sam pod približno istim okolnostima 1987. godine.“

Dva gubitka u tako kratkom periodu ostavila su duboke posledice. Umesto odgovora, ostala su pitanja na koja nije mogla da pronađe objašnjenje.

„Pitala sam se i onda, i još uvek se ponekad zapitam – čime sam zaslužila da mi se dogodi to što mi se dogodilo?“

Bol koji je nosila nije nestao ni godinama kasnije. Opisujući ono što je ostalo posle tragedija, Vesna je napisala reči koje najbolje oslikavaju koliko su joj ti događaji zauvek promenili život.

Džidžina emotivna ispovest: Gubitak bebe obeležio me je za ceo život

„Jer, to je jedan od onih bolova koji još uvek boli, praznina koja još uvek zjapi istom tamom.“

„Dovoljno sam platila“

Posebno težak deo njene ispovesti odnosi se na osećaj krivice. Vesna je u autobiografiji otvoreno pisala o tome kako je pokušavala da pronađe razlog za ono što joj se dogodilo i da li je svojim životom na neki način „zaslužila“ tragediju. Vremenom je, međutim, došla do zaključka da je cenu već platila i da nema razloga da čitav život kažnjava samu sebe.

„Dovoljno sam platila. Mislim, tačnije, da sam preskupo platila. Da sam preplatila.“

Iza tih reči ostala je priča o godinama u kojima je pokušavala da nastavi dalje, iako su uspomene na izgubljenu decu ostale duboko u njoj.

Posle dve tragedije rodila ćerku Nikoliju

Nakon svega što je preživela, Vesnin život dobio je novu dimenziju. Godine 1989. rodila je ćerku Nikoliju, koja će mnogo godina kasnije krenuti majčinim muzičkim stopama. Dolazak ćerke doneo je novu sreću, ali nije izbrisao ono što se ranije dogodilo. Dve tragedije iz 1986. i 1987. godine ostale su deo njenog životnog iskustva koje je tek mnogo kasnije odlučila da podeli sa javnošću.

Ispovest koju nije bilo lako napisati

Govoreći o najtežim trenucima svog života, Vesna Zmijanac nije pokušavala da ublaži bol niti da sakrije pitanja koja su je godinama mučila. Njena priča o dva izgubljena sina ostala je jedno od najpotresnijih poglavlja njene autobiografije. Od gubitka u sedmom mesecu prve trudnoće, preko druge tragedije samo godinu dana kasnije, do rođenja Nikolije, njen životni put bio je ispunjen velikim usponima, ali i trenucima koji su ostavili neizbrisiv trag.

Decenije su prošle, ali sećanje nije nestalo. Kako je sama napisala, postoje bolovi koji vremenom ne prestaju da bole – samo čovek nauči da živi sa njima.