„Da to položim, mama, bilo bi vrh“: Vedinova smrt otvorila pitanje koje nijedan roditelj ne bi smeo da ignoriše

Smrt 26-godišnjeg Vedina Škulja iz Kaknja, studenta Medicinskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, potresla je region, ali je istovremeno otvorila bolnu temu o kojoj se među mladima i njihovim roditeljima još nedovoljno govori – koliko akademski pritisak, dugotrajan stres, anksioznost i problemi sa mentalnim zdravljem mogu da ostanu skriveni od najbližih.

Posle njegove smrti oglasili su se studenti, lekari i predstavnici studentskih organizacija. Pokrenute su i brojne rasprave na društvenim mrežama, a jedna poruka ponavljala se više od svih drugih – nijedan ispit, ocena, izgubljena godina ili diploma nisu vredni ljudskog života.

Vedin je bio odličan učenik, a medicina je bila njegov izbor i velika želja. Njegovi roditelji Amra i Senad Škulj ispričali su da se njihov sin godinama mučio sa jednim ispitom.

Možda vas zanima

Naučnici napravili najveću mapu autizma do sada: Otkrili više od 1.800 veza, čak 87 odsto nauka ranije nije poznavala

Kristinu su osuđivali jer je decu dobila sa tri različita muškarca: Ovako je odgovarala onima koji su je prozivali

„Želela je da njeni dečaci znaju kako izgleda stvarni život“: Lekcija koju je Dajana ostavila Vilijamu i Hariju živi i 29 godina posle njene smrti

Majka je govorila o tome koliko je učio, navodeći da je koristio brojne knjige, pa čak i literaturu na engleskom jeziku.

Jedna rečenica koju joj je sin rekao ostala je posebno upečatljiva.

– Da to položim, mama, bilo bi vrh – ispričala je Amra.

Vedinov otac Senad naveo je i da je primetio da je njegov sin u poslednje vreme počeo da se povlači u sebe.

Vedin je, prema rečima roditelja, već nabavljao knjige za narednu godinu studija. Želeo je da završi medicinu i postane lekar.

Važno je, međutim, naglasiti da se njegova smrt ne može pripisati jednom ispitu, profesoru ili jednom događaju. Samoubistvo je složen fenomen na koji može uticati više međusobno povezanih faktora, zbog čega bi svođenje tragedije na jedan uzrok bilo neodgovorno.

„Nijedan ispit nije vredan jednog ljudskog života“

Nakon Vedinove smrti oglasio se Studentski parlament Univerziteta u Sarajevu.

Poručili su da akademski standardi moraju da postoje, ali da uz njih moraju postojati ljudskost, transparentnost, razgovor, savetovanje i podrška studentima.

– Nijedan ispit nije vredan jednog ljudskog života. Nijedan pad, nepoložen predmet niti izgubljena godina nisu kraj puta – poručili su.

Studentima koji osećaju iscrpljenost, beznađe ili počinju da sumnjaju u sopstvenu vrednost savetovali su da ne ostaju sami sa svojim problemom, već da razgovaraju sa porodicom, prijateljima, kolegama, nastavnikom kojem veruju ili potraže stručnu psihološku pomoć.

Studentkinja progovorila: Na isti ispit izašla sam 18 puta

Vedinova smrt podstakla je i druge studente da javno govore o iskustvima tokom studiranja.

Studentkinja treće godine istog Medicinskog fakulteta Farah Durmišević objavila je da je na ispit iz histologije i embriologije izlazila čak 18 puta.

Ona je iznela niz tvrdnji o sopstvenom iskustvu sa pojedinim nastavnicima i načinom ocenjivanja. Reč je o njenom ličnom svedočenju, a ne o utvrđenoj odgovornosti fakulteta ili profesora.

Opisala je kako je učila, odlazila na konsultacije, menjala način pripreme i pokušavala da pronađe grešku u sebi.

Posle toliko izlazaka na ispit, kako je navela, više se nije radilo samo o broju pokušaja. Svaki novi izlazak značio je novu pripremu, nadu, strah, ali i ponovno preispitivanje sopstvenih sposobnosti.

– Iza svakog indeksa postoji čovek – poručila je.

Iza tog čoveka, dodala je, postoje i roditelji koji čekaju da čuju: „Položila sam“.

Oglasio se i lekar: Težak fakultet ne sme da znači lomljenje studenta

O tragediji je javno govorio i dr Faruk Gutić, koji je takođe završio Medicinski fakultet Univerziteta u Sarajevu.

Govorio je o neprospavanim noćima, ogromnoj količini gradiva, strahu pred ispitima i fizičkim posledicama koje dugotrajan stres može da ostavi na studenta.

Istovremeno je naglasio da težak fakultet ne mora i ne sme da podrazumeva psihološko lomljenje mladog čoveka.

Gutić nije želeo da Vedinovu smrt poveže sa jednom ocenom, predmetom ili profesorom, naglašavajući da je tako teška odluka mnogo složenija.

Govorio je i o studentima koji iz manjih sredina odlaze na fakultet, dok njihove porodice izdvajaju novac za stanovanje, hranu, knjige i prevoz. U takvim okolnostima pad godine za mladog čoveka ponekad ne predstavlja samo akademski neuspeh, već i osećaj da je razočarao porodicu koja se zbog njega žrtvuje.

Posebno se osvrnuo na često opravdavanje teških iskustava rečenicom: „I mi smo kroz to prošli“.

Činjenica da je prethodna generacija prošla kroz loš sistem, prema njegovim rečima, ne znači da isti teret treba da bude ostavljen sledećoj.

Anksioznost nije samo trema pred ispit

Strah pred kontrolni zadatak, prijemni ili fakultetski ispit poznat je gotovo svakom učeniku i studentu. Neko teško zaspi prethodne noći, nekome srce ubrzano lupa pred ulazak u učionicu, dok drugi danima razmišljaju o tome kakvu će ocenu dobiti.

Problem nastaje kada briga postane toliko jaka i dugotrajna da počinje da remeti svakodnevni život.

Dugotrajna napetost, problemi sa spavanjem i koncentracijom, izbegavanje fakulteta ili škole, fizičke tegobe pred obaveze, intenzivan strah od neuspeha i osećaj da osoba ne može da se izbori sa zahtevima mogu biti razlog da se potraži stručna pomoć.

Rečenica „svi se nerviraju zbog ispita“ zato nije uvek dovoljna.

Depresija kod mladih ne mora da izgleda kao neprekidna tuga

Psihičke teškoće nisu uvek očigledne ljudima iz okruženja.

Mladi čovek može da nastavi da ide na fakultet, razgovara sa prijateljima i porodicom, pravi planove i istovremeno prolazi kroz ozbiljnu unutrašnju krizu.

Među promenama koje mogu zahtevati dodatnu pažnju nalaze se izraženije povlačenje od porodice i prijatelja, gubitak interesovanja za aktivnosti koje je osoba ranije volela, velike promene raspoloženja, poremećaji sna ili apetita, izražena uznemirenost, osećaj bezvrednosti ili beznadežnosti.

Posebjno ozbiljno treba shvatiti izjave poput „ne mogu više“, „nema izlaza“, „ništa nema smisla“ ili „svima bi bilo bolje bez mene“, kao i svako direktno pominjanje samoubistva.

Jedna promena ponašanja sama po sebi ne znači da osoba ima depresiju niti da razmišlja o samoubistvu. Međutim, više promena koje traju, pojačavaju se ili značajno odstupaju od uobičajenog ponašanja ne treba ignorisati.

Povlačenje u sebe može biti signal da treba započeti razgovor

Vedinov otac je nakon tragedije rekao da je primetio da se njegov sin u poslednje vreme povlačio u sebe.

Potreba mladog čoveka za privatnošću sasvim je normalna. Međutim, naglo povlačenje, posebno kada ga prate promene raspoloženja, sna, apetita, gubitak interesovanja ili beznađe, razlog je da roditelj pokuša da sazna šta se događa.

Razgovor ne mora da počne ispitivanjem o ocenama.

Umesto „Zašto nisi položio?“ ili „Koliko puta ćeš još pasti?“, roditelj može da pita:

– Vidim da ti je poslednjih dana teško. Kako si?

– Deluje mi da te nešto mnogo opterećuje. Hoćeš li da razgovaramo?

– Ocena i fakultet sada nisu važni. Brine me kako se ti osećaš.

Takav razgovor ostavlja prostor mladoj osobi da govori bez straha da će odmah biti kritikovana ili da će roditelj pokušati da reši problem umesto nje.

Da li dete treba direktno pitati o samoubistvu?

Jedan od čestih strahova roditelja jeste da će direktnim pitanjem o samoubistvu detetu „staviti tu ideju u glavu“.

Stručne zdravstvene smernice ne podržavaju takav strah.

Ako postoje ozbiljni razlozi za zabrinutost, osobu je moguće direktno pitati da li razmišlja o tome da sebi oduzme život. Otvoren razgovor o samoubistvu ne izaziva suicidalne misli, a može omogućiti osobi da prvi put otvoreno kaže šta joj se događa.

Ako odgovor bude potvrdan, posebno ako postoji konkretan plan ili neposredna opasnost, situacija zahteva hitnu stručnu pomoć.

„Ali imaš sve“ nije odgovor na nečiju patnju

Kada mlada osoba konačno kaže da joj je teško, reakcija ljudi oko nje može odlučiti da li će nastaviti da govori ili će se ponovo zatvoriti.

Rečenice poput „drugi imaju mnogo veće probleme“, „šta ti fali“, „imaš sve u životu“, „samo treba više da učiš“ ili „nemoj da dramatizuješ“ mogu dodatno da prodube osećaj da je niko ne razume.

Ni poređenje sa sopstvenom mladošću ne mora da pomogne.

Roditelj ne mora odmah da ima rešenje. Mnogo je važnije da sasluša, ne osuđuje i jasno pokaže da problem mladog čoveka shvata ozbiljno.

Ako problem prevazilazi ono što porodica može sama da reši, razgovor sa psihologom, psihijatrom ili drugim stručnjakom za mentalno zdravlje nije znak neuspeha ni deteta ni roditelja.

Mladi ponekad prijateljima kažu ono što ne mogu roditeljima

Rasprave koje su se nakon sličnih tragedija vodile među mladima na Redditu otvorile su još jednu važnu temu – tinejdžeri i studenti ponekad o svojim najtežim mislima prvo govore vršnjacima.

U jednoj diskusiji tinejdžer je opisao kako mu je prijateljica priznala da razmišlja o samoubistvu, ali se plašila da će ga mrzeti ako o tome kaže odraslima. On je ipak uključio stariju osobu, nakon čega je obaveštena škola.

Kada neko govori da želi sebi da naudi, obećanje „nikome neću reći“ nije obećanje koje treba čuvati.

Detetu i mladom čoveku treba objasniti da traženje pomoći odrasle osobe u takvoj situaciji nije izdaja prijatelja.

Kada razgovor više nije dovoljan

Ako mlada osoba kaže da želi da umre, govori o konkretnom planu, oprašta se, poklanja važne stvari ili postoji sumnja da bi mogla neposredno sebi da naudi, ne treba čekati da se vidi da li će osećanje proći.

Osobu ne treba ostavljati samu.

Potrebno je odmah uključiti stručnu pomoć, a u neposrednoj opasnosti obratiti se hitnoj medicinskoj službi ili policiji.

Ako je moguće bez ugrožavanja drugih, treba ograničiti pristup stvarima kojima bi osoba mogla sebi da naudi.

Iza indeksa je nečije dete

Student može imati 19, 22 ili 26 godina. Može živeti sam, imati svoje obaveze i donositi sopstvene odluke, ali za roditelja je i dalje dete čiji poziv čeka posle ispita.

Pad na ispitu može da se popravi.

Godina može da se obnovi.

Fakultet može da se promeni.

Studije mogu da se prekinu i nastave kasnije.

Moguće je promeniti profesiju, grad i plan koji je nekada izgledao kao jedini.

Zato bi razgovor o ocenama i uspehu trebalo povremeno zameniti mnogo jednostavnijim pitanjem:

„Kako si stvarno?“

I jednako jasnom porukom:

„Važniji si mi ti nego tvoja ocena, ispit ili diploma.“

Važno

Ako neko govori o samoubistvu ili postoji neposredna opasnost da će sebi nauditi, takve izjave treba shvatiti ozbiljno. Osobu ne treba ostavljati samu, već odmah uključiti hitnu medicinsku ili stručnu pomoć.