Angelina Topić je ostvarila ono o čemu mnogi roditelji sanjaju za svoju decu – ali šta ako uspeh nije ono što dete želi?

Roditeljima je prirodno da žele da njihovo dete uspe. Da iskoristi talenat koji ima, da bude najbolje što može, da jednog dana bude ponosno na sebe. Zbog toga ulažu vreme, novac, energiju, odriču se, prate svaki trening, svaku utakmicu, svaki nastup. Ali između „verujem u svoje dete“ i „znam šta je najbolje za moje dete“ postoji velika razlika.

A između podrške i pritiska ponekad je samo jedna rečenica. „Možeš ti to.“ Izgovorena u pravom trenutku, ona detetu daje snagu. Izgovorena svaki put kada nije dovoljno dobro, može da postane poruka da ono što jeste – nije dovoljno. Upravo zato priča o Angelini Topić i njenom ocu Dragutinu nije samo priča o vrhunskom sportu. Ona otvara mnogo šire pitanje: šta se događa sa detetom kada roditeljska želja da ono uspe postane deo njegovog svakodnevnog života?

Kada roditelj vidi potencijal pre deteta

Angelina je odrasla uz atletiku. Njen otac Dragutin Topić i sam je bio vrhunski atletičar, a kasnije je postao i njen trener. Od malih nogu imala je nekoga ko je savršeno razumeo sport, znao koliko je rada potrebno za vrhunske rezultate i umeo da prepozna njen potencijal. Takva bliskost može da bude ogromna prednost, ali može da bude i komplikovana.

Možda vas zanima

„U pubertetu sam odlazila kući ljuta na tatu“: Angelina Topić otkrila lekciju koju bi trebalo da čuje svaki roditelj mladog sportiste

Kako da prestanem da sramotim decu: „Je l’ tvoj tata onaj što zabranjuje drugima da pipkaju pecivo?“

10 lekcija koje ostaju za ceo život: Šta vas vaše mame zaista uče o majčinstvu?

Jer kada je roditelj istovremeno trener, granica između „tata me voli“ i „trener nije zadovoljan mojim nastupom“ postaje mnogo tanja. Angelina je govorila o tome da su u pubertetu imali teške trenutke upravo zbog te dvostruke uloge. Dešavalo se da sa treninga ode ljuta na oca jer je trener u njemu bio nezadovoljan. Ono što se desilo na sportskom terenu tako je lako moglo da se prenese u kuću.

Za dete je to posebno zahtevno. Jer dete ne ume uvek da razdvoji kritiku ponašanja od kritike sebe. Ako odrasla osoba kaže: „Ovo danas nije bilo dobro“, ona može da razume da se komentar odnosi na konkretan događaj. Dete mnogo lakše čuje: „Nisam dovoljno dobro.“

Dete ne doživljava pritisak isto kao odrasli

Psihologija deteta nije ista kao psihologija odrasle osobe. Dete svoju vrednost tek gradi. Tek uči ko je, šta može, u čemu je dobro i koliko vredi. Zbog toga mišljenje roditelja ima ogromnu težinu. Ako dete dobija pohvalu prvenstveno kada pobedi, dobije peticu, postigne gol ili obori rekord, ono može vremenom da poveže uspeh sa ljubavlju i prihvatanjem.

Ne mora roditelj nikada da kaže: „Voleću te više ako pobediš.“ Dete tu poruku može samo da izvede. Zato je razlika između motivacije i pritiska toliko važna.

Motivacija detetu govori: „Verujem da možeš.“ Pritisak mu govori: „Moraš da dokažeš da možeš.“ Naizgled mala razlika, a psihološki veoma velika.

Najteži pritisak često nije onaj koji roditelj izgovori

Roditelji ponekad pokušavaju da ne vrše pritisak, ali dete ipak oseća njihova očekivanja. Vidi lice roditelja posle lošeg nastupa. Čuje uzdah. Primećuje da je mama ćutljiva u kolima. Zna koliko je tata novca uložio u opremu. Zna koliko je puta roditelj ustao rano zbog treninga.

I počinje da razmišlja: „Ne smem da ih razočaram.“ To je jedna od najtežih vrsta pritiska jer nije nužno izgovorena. Dete tada ne pokušava samo da pobedi protivnika. Pokušava da izbegne osećaj da je razočaralo svoje roditelje. A kada dete počne da se takmiči da bi zadovoljilo roditelja, sport više nije samo sport. Postaje test sopstvene vrednosti.

Kada „želim najbolje za svoje dete“ postane problem

Roditeljska ambicija sama po sebi nije loša. Naprotiv, deci je potrebna podrška odraslih. Potrebni su im roditelji koji će ih naučiti disciplini, istrajnosti i odgovornosti. Dete ne treba učiti da odustane svaki put kada nešto postane teško. Ali postoji trenutak kada roditelj mora da zastane i pita se: Da li ovo želim ja ili moje dete?

To pitanje nije lako. Posebno kada je dete veoma talentovano. Ako vidite da vaše dete može da ode daleko, teško je prihvatiti kada kaže da je umorno. Teško je kada želi da napravi pauzu. Još je teže kada kaže da više ne želi ono u čemu je godinama bilo odlično. Roditelj tada često pomisli: „Samo ne zna šta radi.“ Možda ponekad i ne zna. Ali upravo zato dete mora da ima prostor da istražuje šta zaista želi.

Angelina je morala da pronađe svoju meru

U prethodnom periodu Angelina je govorila i o tome da je izgubila sebe i ljubav prema sportu, da je morala ponovo da pronađe ono što je pokreće i da joj je važno da uživa u onome što radi. To je detalj njene priče koji možda govori više od svih medalja. Jer spolja gledano, dete može da bude uspešno, disciplinovano i talentovano, a da se iznutra ne oseća dobro.

Roditelj vidi rezultat. Dete oseća put do rezultata. A taj put može da bude mnogo teži nego što izgleda sa strane. Zato je važno da roditelji ne pitaju samo: „Kako si prošao?“ Ponekad je važnije pitanje: „Kako ti je bilo?“

Dragutin Topić: kada otac mora da prestane da bude trener

Upravo je odnos Angeline i Dragutina zanimljiv zato što pokazuje koliko je komplikovano kada se dve važne uloge nađu u istoj osobi. Dragutin nije bio samo trener koji je procenjivao tehniku, formu i rezultat. Bio je njen otac.

A dete koje napravi grešku pred trenerom može da ode kući i ostavi trening iza sebe. Dete koje pogreši pred ocem tu grešku može da ponese sa sobom. Zato su Angelina i Dragutin morali da nauče da naprave granicu između sporta i porodice. I možda je upravo to jedna od najvažnijih stvari koje roditelji mogu da nauče iz njihove priče: dete ne sme da ima osećaj da je njegov rezultat važniji od njihovog odnosa.

Jer trener može da bude razočaran rezultatom. Otac ne bi trebalo da bude razočaran svojim detetom. To nisu iste stvari.

„Svoja je“ možda je najvažnija rečenica

Govoreći o Angelini, Dragutin je svojevremeno rekao da je ona „svoja“, da nije kopija ni njega ni majke. U toj kratkoj rečenici zapravo se nalazi važna lekcija o roditeljstvu. Dete može da nasledi talenat, interesovanja ili osobine roditelja. Ali ne treba da nasledi njihov neostvareni san.

Roditelji često, potpuno nesvesno, počnu da zamišljaju budućnost svog deteta. Biće lekar. Biće sportista. Upisaće taj fakultet. Imaće karijeru koju ja nisam imao. Problem nije u tome što maštamo. Problem nastaje kada dete počne da oseća da je taj plan već napravljen i da je njegov zadatak samo da ga ispuni.

Šta dete zapravo čuje kada mu kažemo „moraš“

Deca kojima se stalno govori da moraju da budu najbolja mogu vremenom razviti strah od greške. Ako je cilj uvek pobeda, onda je poraz nešto čega treba da se stide. Ako je najvažnija ocena, onda četvorka može da izgleda kao katastrofa. Ako je najvažnije da budu talentovana, onda trenutak kada im nešto ne ide može da poljulja sliku o sebi. Zato dete mora da zna da greška nije pretnja odnosu sa roditeljem.

To ne znači da roditelj treba da govori da je sve dobro kada nije. Detetu su potrebne granice, realna očekivanja i iskrena povratna informacija. Ali potrebna mu je i sigurnost da može da kaže: „Ne mogu.“ „Plašim se.“ „Ne želim.“ „Umoran sam.“ „Ne znam.“ Bez straha da će zbog toga razočarati one koje najviše voli.

Angelina je danas više od rezultata

Angelina Topić jeste ostvarila ono o čemu mnogi roditelji sanjaju. Veliki rezultati, vrhunski sport i put koji je još kao mlada počela da gradi. Ali upravo zato njena priča može da bude zanimljiva i roditeljima čija deca nemaju nikakve veze sa atletikom. Jer pritisak ne počinje i ne završava se na sportskom terenu.

On može da postoji u školi, na takmičenjima, u muzici, baletu, jezicima, čak i u načinu na koji dete izgleda ili kako se ponaša. Svuda gde roditelj vidi potencijal postoji opasnost da potencijal postane očekivanje. A očekivanje, ako postane preveliko, može da pojede zadovoljstvo.

Možda uspeh nije ono što mislimo

Angelina je na svom putu pokazala koliko je važno imati podršku, ali i koliko je važno sačuvati sebe. A Dragutinova uloga možda zato nije samo priča o tome kako otac pomaže ćerki da postane vrhunska sportistkinja. To je i priča o tome kako roditelj mora da nauči kada da gura dete napred, a kada da stane korak iza njega.

Jer ponekad najveća roditeljska podrška nije: „Možeš još više.“ Već: „Šta ti želiš?“ I možda upravo tu počinje pravi uspeh, onda kada dete zna da može da osvoji medalju, ali i da je njegova vrednost mnogo veća od bilo koje medalje.