Ova ponašanja majki loše utiču na ćerke: Posledice se vide u odraslom dobu

Odnos između majke i ćerke jedan je od najvažnijih u životu, ali i odnos u kojem se ponekad razvijaju obrasci ponašanja koji mogu da utiču na samopouzdanje, emocionalnu stabilnost i način na koji žena kasnije gradi odnose sa drugima. Čak i kada majka veruje da postupa iz najbolje namere, stalne kritike, poređenja i previsoka očekivanja mogu kod deteta stvoriti osećaj da nikada nije dovoljno dobro. Takva iskustva mogu se odraziti i na odraslo doba, kada ćerka počinje da sumnja u svoje odluke, teško postavlja granice ili oseća da stalno mora da zasluži tuđe odobravanje. Ovo je pet obrazaca ponašanja na koje vredi obratiti pažnju.

1. Nijedan uspeh nije dovoljno dobar

Dobila si unapređenje, ali umesto čestitke čuješ: „Lepo, ali šta je sledeće?“ Završila si fakultet, a odgovor je: „I šta ćeš sada s tim?“ Ostvarila si cilj na koji si ponosna, ali se razgovor ubrzo pretvara u poređenje sa nekim ko je postigao više. Kada dete često dobija poruku da njegovi uspesi nisu dovoljno veliki, može početi da veruje da njegova vrednost zavisi od rezultata i priznanja drugih ljudi. Takav obrazac može se nastaviti i u odraslom dobu. Žena može ostvariti nešto što je dugo želela, a da umesto zadovoljstva odmah počne da razmišlja o sledećem cilju ili da se pita da li je mogla bolje. Vremenom, uspeh prestaje da bude razlog za radost i postaje još jedna prilika za dokazivanje.

2. Stalno poređenje sa drugima

Rečenice poput „Zašto ne možeš da budeš kao ona?“, „Tvoja sestra je mnogo odgovornija“ ili „Pogledaj kako se ona oblači“ možda su izgovorene sa namerom da podstaknu dete na promenu. Međutim, njihova poruka može biti sasvim drugačija. Umesto motivacije, dete može da čuje da uvek postoji neko ko je bolji i da ono samo po sebi nije dovoljno vredno. Ako poređenje postane uobičajen način komunikacije, ćerka može odrasti u osobu koja neprestano procenjuje sebe u odnosu na druge. Može se opterećivati tuđim izgledom, poslovnim uspehom, vezama ili životnim izborima, umesto da se usredsredi na ono što njoj zaista odgovara. Takva neprekidna trka za boljim rezultatima može biti iscrpljujuća i otežati razvijanje zdravog samopouzdanja.

Možda vas zanima

Bliži se Sveta Petka: Šta roditelji treba da znaju o običajima i verovanjima koja se vezuju za decu i porodicu

Najmlađe ćerke često nose nevidljivi teret: Psihoterapeut otkriva sa kojim se problemima one suočavaju u odraslom dobu

Jedna žena, jedna molitva i medicinski nalaz koji je iznenadio: Vernici sa pažnjom čitaju ovu priču

3. Umanjivanje emocija i osećanja

„Preosetljiva si“, „Ne dramatizuj“, „Nemaš razloga da se ljutiš“ ili „Opet praviš problem“ samo su neki od odgovora zbog kojih dete može početi da preispituje sopstvena osećanja. Deci je važno da znaju da su tuga, ljutnja, strah i razočaranje prirodan deo života. To ne znači da je svako ponašanje prihvatljivo, već da osećanja treba saslušati i razumeti, umesto automatski odbacivati. Kada se emocije stalno umanjuju, dete može naučiti da ih skriva kako ne bi izazvalo sukob ili opteretilo druge. U odraslom dobu to se može pokazati kroz teškoće u izražavanju potreba, strah od konflikta ili stalno izvinjavanje zbog toga što je nešto povredilo njegova osećanja. Neke žene tada počinju da se pitaju da li uopšte imaju pravo da budu ljute ili da zatraže podršku.

4. Izazivanje krivice kada ćerka postavi granice

Odnos između majke i ćerke menja se kako dete odrasta, a postavljanje granica postaje važan deo izgradnje samostalnosti. Ipak, u nekim porodicama svaki pokušaj da ćerka kaže „ne“ može biti praćen prebacivanjem. „Posle svega što sam učinila za tebe“ ili „Zar mi tako vraćaš?“ rečenice su koje mogu da izazovu osećaj krivice i kada ćerka samo pokušava da zaštiti svoje vreme, energiju ili privatnost. Ako se takve situacije ponavljaju, ona može početi pažljivo da bira svaku reč, odustaje od sopstvenih planova ili donosi odluke prvenstveno kako bi izbegla majčino nezadovoljstvo. Važno je razumeti da ljubav prema roditelju ne znači da je ćerka odgovorna za svako njegovo osećanje. Moguće je voleti majku, poštovati je i istovremeno imati drugačije mišljenje, sopstvene potrebe i jasne granice.

5. Stalni komentari o izgledu

Kilogrami, frizura, odeća, šminka, koža i način na koji se neko ponaša mogu postati česte teme porodičnih razgovora. Iako pojedini komentari mogu delovati bezazleno, njihovo stalno ponavljanje može uticati na to kako devojčica doživljava svoje telo. Ako često sluša primedbe o tome šta bi trebalo da promeni na sebi, može početi da posmatra sopstveni izgled kroz prizmu nedostataka. Kasnije se takav način razmišljanja može pretvoriti u unutrašnji kritički glas. Pred ogledalom žena tada prvo primećuje ono čime nije zadovoljna, umesto da sebe posmatra sa više razumevanja i prihvatanja. Zbog toga je važno da razgovori o izgledu ne budu zasnovani na stalnom procenjivanju i kritikovanju, već da dete razvija osećaj sopstvene vrednosti koji ne zavisi isključivo od fizičkog izgleda.

Šta ako se prepoznajete u ovim obrascima?

Prepoznavanje nekog od ovih ponašanja ne znači automatski da je majka loša osoba, niti da je svaki težak porodični odnos nemoguće popraviti. Odnosi između roditelja i dece složeni su, a na njih utiču različita iskustva, očekivanja i okolnosti. Ipak, ako se određene situacije godinama ponavljaju i zbog njih stalno sumnjate u sebe, osećate krivicu kada kažete „ne“ ili imate utisak da morate da zaslužite ljubav i prihvatanje, korisno je da zastanete i razmislite o tome kako taj odnos utiče na vas. Može pomoći da naučite da prepoznajete sopstvene potrebe, jasnije postavljate granice i razlikujete konstruktivnu kritiku od omalovažavanja. Razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom takođe može biti koristan ako vam je teško da sami promenite obrasce koji vas opterećuju. Jedno od važnih pitanja koje sebi možete postaviti glasi: da li zaista verujem u ono što mislim o sebi ili sam neke poruke toliko dugo slušala da sam počela da ih doživljavam kao istinu? Odrastanje ne znači da moramo da odbacimo roditelje ili sve što smo od njih naučili. Ponekad znači da naučimo da sebe vrednujemo i onda kada ne dobijemo odobravanje koje smo dugo čekali.