Kako podržati detetovu samostalnost i sačuvati snagu porodice u borbi sa smetnjama u razvoju: Defektolog Olivera Banović Milošević za Mame

Odgajanje deteta sa razvojnim teškoćama donosi brojne izazove koji se ne završavaju odlaskom na terapije i praćenjem detetovog napretka. Roditelji se svakodnevno suočavaju sa pitanjima koliko pomoći treba da pruže detetu, kako da ga podstaknu na samostalnost, kako da sačuvaju sopstvenu emocionalnu snagu i na koji način da obezbede da se i braća i sestre osećaju voljeno i sigurno.

U želji da zaštite dete od neuspeha i razočaranja, roditelji ponekad preuzimaju više nego što je potrebno, zaboravljajući koliko su pokušaji, iskustvo i prilike za samostalno delovanje važni za razvoj. Istovremeno, neizvesnost u vezi sa budućnošću deteta može doneti umor, strah i osećaj da se od roditelja očekuje da u svakom trenutku budu jaki.

Kako pronaći ravnotežu između zaštite i podsticanja samostalnosti, prepoznati trenutak kada je roditelju potrebna podrška i sačuvati zdrave odnose unutar porodice? O ovim važnim temama za Mame govori defektolog Olivera Banović Milošević, podsećajući da razvoj deteta ne zavisi samo od stručnih tretmana i vežbi već i od porodičnog okruženja koje mu pruža sigurnost, razumevanje i prostor da napreduje sopstvenim tempom.

Možda vas zanima

Istine i zablude o carskom rezu: Šta svaka trudnica treba da zna pre porođaja?

Razvojne teškoće kod dece: Defektolog Olivera Banović Milošević za Mame o igri, terapijama i izazovima sa kojima se suočavaju roditelji

Kako odvići dete od cucle bez suza i stresa: 5 koraka koji će olakšati rastanak

Kako pronaći ravnotežu između roditeljske podrške i detetove samostalnosti?

„Kada dete ima razvojne teškoće, sasvim je prirodno da roditelj želi da mu olakša svakodnevicu i zaštiti ga od frustracije, neuspeha i neprijatnih iskustava. Ipak, između pružanja potrebne pomoći i preuzimanja svih zadataka umesto deteta postoji važna razlika. Upravo se na toj granici nalazi ono što se često naziva efektom staklenog zvona – dobronamerna zaštita koja, ukoliko postane preterana, može ograničiti detetove prilike da uči i razvija svoje sposobnosti. Kada odrasli unapred uklanjaju svaku prepreku, odgovaraju na svaki izazov umesto deteta ili mu ne ostavljaju dovoljno vremena da pokuša, dete propušta priliku da kroz iskustvo razvija sigurnost, inicijativu i osećaj da nešto može da uradi samo. Zbog toga je važno da roditeljska podrška bude prilagođena detetovim mogućnostima i potrebama. U stručnoj praksi značajno mesto ima princip postepenog smanjivanja pomoći: detetu se najpre pruža podrška koja mu je potrebna da savlada određeni zadatak, a zatim se ona postepeno povlači kako ono stiče veštinu i sigurnost. To ne znači da dete treba prepustiti sebi niti da se od njega očekuje samostalnost po svaku cenu. Cilj je da, u skladu sa svojim razvojnim mogućnostima, dobije priliku da učestvuje, pokušava, istražuje i postepeno preuzima odgovornost za ono što može da uradi. Ponekad je, zato, najveća podrška upravo u tome da roditelj zastane, sačeka i pruži detetu priliku da pokuša. Takvi mali koraci mogu biti važni za razvoj samopouzdanja i osećaja lične sposobnosti. Podrška ne znači da sve radimo umesto deteta, već da mu pomognemo da razvije ono što može, uz razumevanje i poštovanje njegovih individualnih potreba“, navodi Olivera Banović Milošević.

Razvojne teškoće kod dece: Defektolog Olivera Banović Milošević za Mame o igri, terapijama i izazovima sa kojima se suočavaju roditelji

Roditeljsko sagorevanje: Zašto je važno da i roditelji dobiju podršku?

„Roditeljstvo donosi brojne promene i odgovornosti, a kada dete ima razvojne teškoće, svakodnevni život može postati dodatno zahtevan. Brojni pregledi, terapije, organizacija obaveza, razgovori sa stručnjacima i briga o budućnosti deteta mogu ostaviti malo prostora za odmor i potrebe samog roditelja. U takvim okolnostima emocije često osciliraju. Dani ispunjeni nadom i ponosom zbog detetovog napretka mogu se smenjivati sa trenucima straha, tuge, neizvesnosti i iscrpljenosti. Takva osećanja ne znače da roditelj ne prihvata svoje dete ili da nema dovoljno snage. Ona su podsetnik da i roditelju, koji je često usmeren na potrebe svih drugih, mogu biti potrebni razumevanje, predah i podrška. Važno je da roditelji sebi dozvole da budu ljudi i da ne osećaju obavezu da svakog dana budu hrabri, optimistični i puni energije. Prepoznavanje sopstvenih granica nije znak slabosti, već važan korak ka očuvanju emocionalnog zdravlja. Kada umor, napetost ili osećaj preopterećenosti postanu deo svakodnevice, korisno je potražiti stručnu psihosocijalnu podršku. Razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom koji ima iskustva u radu sa roditeljima dece sa razvojnim teškoćama može pomoći roditelju da bolje razume svoje emocije, pronađe načine za suočavanje sa stresom i lakše se nosi sa neizvesnošću. Podršku je moguće potražiti i od izabranog lekara, stručnog tima koji prati dete, porodičnih savetovališta i udruženja roditelja. Pored stručne pomoći, značajnu ulogu ima i organizacija porodičnog života. Kada je moguće, dobro je raspodeliti obaveze, prihvatiti pomoć bliskih osoba i napraviti prostor za odmor, prijateljstva i aktivnosti koje roditelju donose zadovoljstvo. Briga o sebi ne treba da bude poslednja stavka na listi obaveza koja se stalno odlaže. Roditelj koji traži pomoć ne odustaje od svog deteta. Naprotiv, time čini važan korak kako bi sačuvao snagu i mogao da nastavi da mu pruža podršku. Dobrobit roditelja i dobrobit deteta nisu suprotstavljene. One su povezane“, navodi naša sagovornica.

Braća i sestre dece sa razvojnim teškoćama takođe imaju svoje potrebe

Kada jedno dete u porodici zahteva više pažnje, vremena i podrške, potrebe braće i sestara ponekad mogu ostati u drugom planu, čak i kada roditelji to ne žele. Zbog toga je važno da se i njima posveti pažnja i da se njihov doživljaj porodične situacije ne zanemaruje.

„Braća i sestre dece sa razvojnim teškoćama mogu razviti izraženu empatiju, razumevanje i osećaj odgovornosti. Međutim, njihov odnos sa bratom ili sestrom ne treba posmatrati samo kroz te pozitivne osobine. I oni mogu osećati tugu, ljutnju, ljubomoru, zbunjenost ili zabrinutost, naročito kada primećuju da roditelji više vremena provode sa detetom kojem je potrebna dodatna podrška. Zato je važno da se o razvojnim teškoćama razgovara otvoreno, iskreno i na način prilagođen uzrastu deteta. Braći i sestrama može se objasniti da njihov brat ili sestra određene veštine usvajaju drugačijim tempom, da im je potrebna dodatna pomoć ili da na pojedine situacije reaguju drugačije. Kada dobiju objašnjenja koja mogu da razumeju, lakše je da postavljaju pitanja i da situaciju ne tumače kroz sopstvene strahove ili pogrešne pretpostavke. Jednako je važno stvoriti prostor u kojem deca mogu slobodno da govore o svojim osećanjima. Dete može voleti svog brata ili sestru, a istovremeno biti ljuto zato što je porodični izlet otkazan ili zato što roditelji nisu imali vremena za aktivnost kojoj se radovalo. Takva osećanja ne znače da je dete sebično ili da ne voli svog brata ili sestru. Ona pokazuju da i ono ima svoje potrebe koje zaslužuju da budu saslušane. Roditelji bi zato trebalo da nastoje da svakom detetu posvete individualnu pažnju, makar kroz kratke zajedničke trenutke koji pripadaju samo njima. Važno je i da braća i sestre ne dobiju ulogu malih roditelja ili terapeuta, niti da se od njih očekuje da uvek budu strpljivi, zreli i spremni da se odreknu sopstvenih želja. Svako dete u porodici ima pravo na svoje detinjstvo, interesovanja, prijateljstva i granice. Deci je potrebno da znaju da su jednako voljena, čak i kada im roditelji ne pružaju uvek istu vrstu ili količinu pomoći. Pravedna podrška ne znači da sva deca dobijaju potpuno iste stvari, već da se potrebe svakog deteta prepoznaju i uvažavaju. Zdravo porodično okruženje ne podrazumeva život bez teškoća i neprijatnih osećanja. Ono podrazumeva da svako dete ima prostor da bude ono što jeste, da izrazi ono što oseća i da zna da u porodici postoji mesto i za njegove potrebe“, kaže defektolog Olivera Banović Milošević.

Budućnost deteta sa razvojnim teškoćama: Kako se nositi sa neizvesnošću?

„Jedan od najtežih izazova sa kojima se suočavaju roditelji dece sa razvojnim teškoćama jeste neizvesnost u vezi sa budućnošću. Roditelji žele da znaju da li će njihovo dete govoriti, koliko će biti samostalno, kako će se snalaziti u školi, kakve će odnose graditi i kako će izgledati njegov život kada oni jednog dana ne budu mogli da budu uz njega. To su važna i opravdana pitanja, ali na mnoga od njih nije moguće odmah dati precizan odgovor. Razvoj deteta nije uvek pravolinijski proces, a današnje teškoće ne određuju u potpunosti njegove buduće mogućnosti. Umesto da se sva pažnja usmeri na pokušaj da se predvidi svaki naredni korak, važno je upoznati dete, razumeti njegove potrebe, prepoznati njegove sposobnosti i obezbediti mu podršku koja odgovara njegovom individualnom razvoju. Napredak ne mora uvek da izgleda onako kako su roditelji zamišljali. Ponekad se ogleda u novoj reči, lakšem obavljanju svakodnevnog zadatka, boljoj komunikaciji, većem učešću u igri ili spremnosti da dete pokuša nešto što ranije nije moglo. Zbog toga je važno izbeći neprestano poređenje sa drugom decom. Svako dete ima svoj razvojni put, a poređenje često skreće pažnju sa onoga što je kod konkretnog deteta važno i značajno“, navela je naša sagovornica i dodala:

„Umesto da se napredak meri tuđim očekivanjima, korisnije je posmatrati promene u odnosu na detetove prethodne sposobnosti, potrebe i ciljeve koji su za njega relevantni. Roditelji takođe ne moraju sve da reše odjednom. Ne moraju unapred da znaju svaki sledeći korak niti da budu spremni za sve što budućnost može doneti. Dovoljno je da nastave da upoznaju svoje dete, budu otvoreni za učenje, sarađuju sa stručnjacima i potraže pomoć kada im je potrebna. Posebno je važno da se ne zaboravi da je dete mnogo više od svojih razvojnih teškoća. Ono ima svoju ličnost, interesovanja, želje, osećanja i načine na koje uspostavlja odnos sa svetom. Kada se pažnja usmeri samo na ono što dete još ne može, lako se previde njegove snage i mogućnosti koje tek treba da razvije“, istakla je Banović Milošević.

Razumevanje, strpljenje i podrška važniji su od savršenstva

„Odgajanje deteta sa razvojnim teškoćama ne podrazumeva samo rad na razvojnim ciljevima, već i svakodnevno pronalaženje ravnoteže između detetovih potreba, porodičnih obaveza i emocionalne dobrobiti svih članova porodice. Roditeljima je važno da znaju da ne moraju sve da urade sami i da nije potrebno da svaki trenutak pretvore u priliku za učenje. Detetu su potrebni stručna podrška i podsticajno okruženje, ali i roditelji koji imaju prostora za odmor, spontanu igru, bliskost i zajedničke trenutke bez pritiska. Istovremeno, podržavati dete znači prepoznati kada mu je potrebna pomoć, a kada mu možemo dati priliku da pokuša samostalno. Znači razumeti da braća i sestre imaju svoje potrebe i da i roditelj ima pravo na sopstvene granice i osećanja. Možda ne možemo uvek da biramo izazove sa kojima će se naše dete suočiti, niti možemo unapred znati kako će izgledati njegova budućnost. Ipak, možemo uticati na to da li će kroz te izazove prolaziti uz razumevanje, odgovarajuću podršku i osećaj da nije samo. Ne merimo vrednost deteta brzinom kojom napreduje. Važno je da poštujemo njegovu ličnost, prepoznajemo njegove potrebe i pomažemo mu da razvije svoje mogućnosti. A porodici je potrebno pružiti podršku kako na tom putu ne bi ostala sama. Jer podrška detetu ne znači samo podsticanje njegovog razvoja. Ona znači i stvaranje porodičnog okruženja u kojem svako ima pravo da uči, greši, napreduje, odmori se i bude prihvaćen“, zaključila je naša sagovornica za portal Mame.