„Pitaju mamu“ ili „pitaj tatu“: Kako ova navika slabi granice u vaspitanju dece

U mnogim porodicama, gotovo neprimetno, uvodi se obrazac u kojem dete za dozvolu ili odgovor na zahtev čuje: „pitaj mamu“ ili „pitaj tatu“. Na prvi pogled, to deluje bezazleno, pa čak i praktično, ali u svakodnevnom vaspitanju može da stvori više konfuzije nego koristi.

Problem ne nastaje zato što roditelji imaju različita mišljenja – to je normalno – već zato što dete postaje posrednik između njih. Umesto da vidi roditelje kao tim koji zajedno donosi odluke, dete uči da postoje dve strane i da se pravila mogu pregovarati u zavisnosti od toga kome se obrati.

U takvom obrascu dete vrlo brzo prepoznaje „mekšu“ i „strožu“ osobu i počinje da prilagođava ponašanje u zavisnosti od toga kome postavlja pitanje. Ako zna da će jedan roditelj lakše popustiti, dete će češće ići ka njemu, što vremenom slabi doslednost u vaspitanju.

Možda vas zanima

Otac nije hteo da mu kupi auto, tada je bio besan: Sin Klinta Istvuda danas kaže da mu je ta lekcija promenila život

Srbi poveli veliku raspravu o batinama kod dece: Dele iskustva puna poniženja i bola

Mama objavila stroga letnja pravila za svoju decu i izazvala burne reakcije javnosti: Disciplina ili preterana kontrola?

Još jedan problem je što se odluke odlažu ili prebacuju, pa dete ne dobija jasan i stabilan odgovor. To može da izazove osećaj nesigurnosti, ali i dodatno testiranje granica, jer dete pokušava da „izvuče“ željeni odgovor iz druge strane.

Deci nisu potrebni savršeni roditelji koji se uvek slažu, već dosledan okvir. Kada postoji neslaganje, važno je da ga roditelji reše između sebe, a ne pred detetom ili kroz njega.

Zdraviji pristup je da se pred detetom daje jedinstven odgovor, čak i kada roditelji nisu u potpunosti usaglašeni u tom trenutku, a da se kasnije dogovor vodi u privatnosti. Time se čuva autoritet oba roditelja i jasne granice koje dete može da razume.

Na duže staze, doslednost u komunikaciji pomaže detetu da razvije osećaj sigurnosti i razumevanja pravila. Kada zna da odluke ne zavise od trenutnog raspoloženja ili kome da priđe, dete lakše prihvata granice i manje ih testira.

Naizgled mala rečenica poput „pitaj mamu“ ili „pitaj tatu“ tako postaje mnogo više od trenutnog prebacivanja odgovornosti: ona oblikuje način na koji dete doživljava autoritet, pravila i porodičnu strukturu.