Od gubitka voljene žene do manastira: Hram Svetog Save je njegov amnet

Hranislav je rođen na dan Preobraženja Gospodnjeg, u Jošaničkoj Banji. Otac mu je bio sveštenik, u porodici u kojoj je odrastao poštovao se svaki post, pogotovo ovaj strogi, Gospojinski. Nekako je bilo očekivano da Hranislav izabre sveštenički poziv. Tip putem je i krenuo, postao je paroh, oženio se, dobio je dete, ali je život bio surov.

Supruga mu je brzo preminula, ostao je sam sa malim detotom. Taj udarac promenio je Hranislavu sudbinu, zamonašio se, godinama kasnije postao je patrijarh.

Ovo je priča o patrijarhu Germanu, tihom čoveku, zahvaljujući kojem je počela izgradnja Hrama Svetog Save i jedinom patrijarhu koji je zbog bolesti penzionisan i skinut sa trona Svetog Save.

Možda vas zanima

Posne palačinke bez jaja i mleka za doručak: Mekane, ukusne i gotove za 15 minuta

Preobraženje Gospodnje: Običaji koje treba ispoštovati, šta se radi, a šta se ne radi na veliki praznik

Intimni odnosi tokom Gospojinskog posta: Da li su greh? Evo šta parovi treba da znaju

Suprugu nikada nije preboleo

Hranislav je rođen 19. avgusta 1899. godine. Školovao se u Beogradu i Sremskim Karlovcima. Odrastao je vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Ono što je tada kao dete video formiralo je čoveka koji je imao strog karakter. Oženio se kada je postao paroh, međutim supruga mu je ubrzo preminula.

Ostao je sam sa malim detotom. Kažu da tu ranu do groba nije zacelio. Posvetio se veri, zamonašio se.

88 molbi za Hram

Kada je 1958. godine izabran za patrijarha, našao se između čekića i nakovnja. Država je bila ateistička, režim nemilosrdan, a crkva razorena i skrajnuta. Mnogi su mu zamerali preveliku diplomatiju sa vlastima, nazivali su ga „crvenim patrijarhom“. Naravno, pogrešili su.

Njegova životna opsesija postala je izgradnja Hrama Svetog Save. Vlast mu je decenijama zabranjivala, odbijala molbe, čak 88 puta je slao iste molbe.), ponižavala ga administrativnim preprekama. Ipak, njegovo strpljenje bilo je biblijsko.

Dočekao je da se, posle punih 24 godine molbi, 1984. godine konačno zamesi beton na Vračaru i podigne prva kupola.

Poslednji dani u samoći na VMA

Poslednje godine života patrijarha Germana bile su možda i najtragičnije.

Godine 1989. doživeo je težak pad i polomio kuk. To je bio početak njegovog fizičkog kraja, ali i emotivnog loma. Zbog bolesti i dugotrajne sprečenosti da obavlja dužnosti, Sveti arhijerejski sabor je prvi put u istoriji doneo odluku da patrijarha penzioniše za njegovog života, što je njega, ponositog čoveka, duboko pogodilo.

Poslednje dane proveo je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, nemoćan, u tišini bolničke sobe, dok se oko crkvenog prestola već zahuktavala borba za njegovog naslednika. Kada je preminuo 27. avgusta 1991. godine, zemlja se već raspadala u novom, krvavom ratnom vihoru, a njegov naslednik, patrijarh Pavle, preuzeo je kormilo crkve.

Patrijarh German je ispraćen tiho, onako kako je uglavnom i nosio svoje najteže životne bitke. Iza njega je ostao monumentalni Hram na Vračaru kao večni amanet njegove tvrdoglavosti, ali i tiha priča o čoveku čiji je privatni krst bio mnogo teži nego što su ljudi mislili.

Patrijarh German je sahranjen unutar Crkve Svetog Marka u Beogradu, na Tašmajdanu. Njegov sarkofag se nalazi u samom hramu, na levoj strani tačno preko puta grobnice srpskog cara Dušana Silnog.