Psihijatar otkriva 7 stvari koje roditelji često pogrešno tumače kod tinejdžerki

Roditeljima ponekad može da deluje da se njihova ćerka preko noći promenila. Emocije postaju intenzivnije, odgovori sve kraći, prijateljstva dramatično važnija, a devojčica koja je nekada sve pričala mami odjednom počinje da se udaljava.

Međutim, ono što roditelji doživljavaju kao problematično ponašanje često može da bude sasvim očekivan deo odrastanja.

Dr Willough Jenkins, dečja i adolescentna psihijatrica koja se svakodnevno susreće sa nekim od najtežih slučajeva problema mentalnog zdravlja kod mladih, objasnila je za Newsweek da odrasli neretko pogrešno protumače ponašanje tinejdžerki.

Možda vas zanima

Učitelj uhvatio učenika kako uzima hranu: Kada je čuo za koga je nosi kući, ovo je zauvek promenio

Važne vesti za porodice u Srbiji: 25 milijardi dinara za socijalnu zaštitu, novac i za Alimentacioni fond i roditelje-negovatelje

Ako vam dete trenira, ovo nikako ne preskačite: Pregled može da otkrije problem za koji niste ni znali

Ona je izdvojila sedam pojava koje bi roditelji, nastavnici i staratelji trebalo bolje da razumeju.

1. Snažne emocije ne znače da tinejdžerka preteruje

Prva stvar koju bi odrasli trebalo da razumeju jeste intenzitet emocija tokom adolescencije.

Jenkins objašnjava da tinejdžerke nisu jednostavno „previše emotivne“. Nalaze se u razvojnom periodu u kojem emocije mogu da budu izuzetno snažne, dok moždani sistemi koji pomažu njihovoj regulaciji još nisu potpuno razvijeni.

Zbog toga reakcija koja odrasloj osobi izgleda preterano za tinejdžerku može da predstavlja veoma intenzivno i stvarno iskustvo.

2. Kada kaže „dobro sam“, možda zapravo proverava može li da vam veruje

Roditelj pita šta nije u redu, a odgovor glasi:

Dobro sam.

Mnogi roditelji ovo mogu da protumače kao odbijanje razgovora ili ignorisanje. Jenkins, međutim, kaže da iza te kratke rečenice često stoji nešto sasvim drugo.

Tinejdžerka u tom trenutku može da procenjuje da li se oseća dovoljno bezbedno da roditelju kaže šta se zaista dogodilo.

Zbog toga je posebno važna reakcija odraslog nakon njenog „dobro sam“. Ako odmah uslede ispitivanje, kritika ili pritisak, moguće je da će se još više zatvoriti. Ako oseti da može da govori bez osude, veća je šansa da će se kasnije otvoriti.

3. Izbacivanje iz društva za nju nije „tinejdžerska drama“

Svađa sa drugaricama, izbacivanje iz grupnog četa, osećaj da je društvo namerno ignoriše ili činjenica da nije pozvana negde gde su otišli svi ostali roditeljima ponekad mogu izgledati kao prolazne tinejdžerske drame.

Ali društveno odbacivanje adolescent može doživeti veoma intenzivno.

Jenkins naglašava da konflikte unutar društva, isključivanje i odbacivanje ne treba olako proglašavati dramom, jer je bol koju mladi osećaju stvarna.

U tekstu se navodi i istraživanje UCLA iz 2003. godine koje je pokazalo povezanost društvenog isključivanja sa aktivacijom moždanih područja uključenih u doživljaj bola. Kasnije istraživanje adolescenata pokazalo je da su mladi osetljiviji na odbacivanje imali izraženije moždane reakcije, a snažnija reakcija na isključenost bila je povezana sa kasnijim simptomima depresije.

Zato, kada tinejdžerka kaže da joj je strašno teško jer je izostavljena iz grupnog razgovora, njen osećaj ne treba omalovažavati.

Posebno ako se društveno odbacivanje ponavlja, Jenkins smatra da situaciju treba ozbiljno shvatiti.

4. Ćerka se udaljava od majke? To ne mora da znači da je njihov odnos narušen

Jedna od promena koja majkama može posebno teško da padne jeste udaljavanje ćerke.

Devojčica koja je ranije želela stalno da bude uz mamu sada traži privatnost, više vremena provodi sa prijateljima i ne želi da roditelj zna baš svaki detalj njenog života.

Jenkins objašnjava da takvo udaljavanje ne mora predstavljati odbacivanje majke.

Naprotiv, odvajanje od roditelja predstavlja važan deo razvoja i izgradnje samostalnog identiteta.

Zadatak roditelja nije da na silu vrati nekadašnju bliskost, već da ostane dostupan kada dete ponovo poželi da mu se približi.

5. Perfekcionizam ne mora da znači samo da je dete vredno

Odlične ocene, želja da svaki zadatak bude besprekoran i velika ambicija na prvi pogled mogu da izgledaju kao osobine kojima se roditelji raduju.

Međutim, iza perfekcionizma ponekad može da se krije anksioznost.

Jenkins upozorava da se perfekcionizam kod tinejdžerki može pojaviti kao društveno prihvatljiv oblik unutrašnjeg pritiska.

Problem može dodatno da se produbi ako devojčica stalno dobija pohvale isključivo zbog rezultata – petice, nagrade, sportskog uspeha ili drugih dostignuća.

Tada može početi da povezuje sopstvenu vrednost sa uspehom i da stekne osećaj da vredi samo onda kada postiže dobre rezultate.

6. „Nemoj da te zanima šta drugi misle“ nije naročito koristan savet

Gotovo svaki roditelj je bar jednom pokušao da uteši dete rečenicom:

Nije važno šta drugi misle o tebi.

Namere su dobre, ali Jenkins smatra da takav savet tinejdžerima nije naročito primenljiv.

Tokom adolescencije pripadanje grupi i povezanost sa vršnjacima imaju izuzetno veliki značaj. Potrebu tinejdžerke da bude prihvaćena zato ne treba posmatrati kao slabost njenog karaktera.

Umesto očekivanja da dete jednostavno prestane da mari za mišljenje vršnjaka, korisnije je pomoći mu da nauči kako da se nosi sa odbacivanjem, konfliktima i pritiskom okoline.

7. Ako želite da vam se poverava, razgovor ne sme svaki put imati „cenu“

Poslednja stvar koju Jenkins izdvaja možda je i jedna od najvažnijih za odnos roditelja i tinejdžerke.

Devojke koje otvoreno razgovaraju sa roditeljima uglavnom osećaju da njihovo poveravanje neće automatski izazvati kritiku, predavanje, osudu ili kaznu.

Drugim rečima, ako dete svaki put kada kaže istinu dobije dugačku lekciju o tome šta je pogrešilo, sledeći put će dobro razmisliti da li uopšte želi nešto da kaže.

Otvoren razgovor zato zahteva da roditelj ume i samo da sasluša, bez potrebe da istog trenutka rešava problem ili drži predavanje.

Roditelji često naprave istu grešku kada se ćerka udalji

Na pitanje koja je jedna od najvećih zabluda koje primećuje kod roditelja tinejdžerki, Jenkins se ponovo vratila na distanciranje.

Roditelji često pomisle da svađe ili udaljavanje znače da sa detetom ili njihovim odnosom nešto ozbiljno nije u redu.

Međutim, postepeno odvajanje od roditelja očekivan je deo adolescentnog razvoja i samo po sebi ne znači da je odnos pokvaren.

Budite tu čak i kada ona trenutno ne želi da priča

Savet psihijatrice roditeljima, nastavnicima i starateljima jeste da ostanu prisutni, ali bez nametanja.

Važno je da tinejdžerka zna da je odrasla osoba dostupna čak i onda kada trenutno ne želi da razgovara. Jenkins naglašava da sama dostupnost roditelja ponekad može biti važnija od insistiranja na razgovoru.

Kada dođe do sukoba, korisnije je prepoznati i imenovati emociju koju dete oseća nego odmah ulaziti u raspravu o tome ko je u pravu.

Krajnji cilj ne bi trebalo da bude da roditelj „pobedi“ u raspravi sa tinejdžerkom, već da nakon konflikta ponovo uspostave odnos.

I možda je upravo to najvažnija poruka svih sedam saveta: udaljavanje, ćutanje i intenzivne emocije ne znače automatski da je roditelj izgubio svoje dete. Adolescencija menja način na koji se bliskost pokazuje, a roditeljska uloga se menja zajedno sa njom.

Da podsetimo, ranije smo objavili da su psiholozi objasnili zašto deca u pubertetu postaju gruba prema roditeljima, opširnije čitajte u POSEBNOJ VESTI.

Newsweek