„Govorila je da sam smetnja koju je i rođena majka ostavila“: N. M. (28) o detinjstvu uz maćehu sa kojom je upoznao usamljenost, tugu i strah

Naš sagovornik N. M. (28) ispričao je svoju potresenu priču za portal Mame, želeći da govori o detinjstvu koje je, kako kaže, godinama pokušavao da zaboravi. Sa svega sedam godina počeo je da živi sa ocem i maćehom, a dolazak mlađeg polubrata dodatno je naglasio razliku između njega i deteta koje je ona dobila sa njegovim ocem. Dok je njegov brat odrastao uz pažnju, nove stvari i mogućnost da bira, N. M. kaže da je njemu često pripadalo ono što ostane. Maćeha mu je govorila da ide u sobu kada otac izađe iz kuće, da ne želi da mu čuje glas, a kasnije ga je terala da sređuje za sobom i bratom. Godinama je imao osećaj da je više sluga svom polubratu nego njegov stariji brat.

Njegova biološka majka odavno je nastavila svoj život i, kako kaže, javljala mu se svega jednom godišnje, dok je od oca, kada bi pokušao da govori o onome što ga boli, najčešće slušao da je nezahvalan i da mora da poštuje maćehu. Godinama je ćutao i povlačio se u sebe, uveren da nigde ne pripada. Sa 20 godina odlučio je da napusti Beograd i ode u Niš, gde je počeo da radi kao konobar. Malo po malo, svojim radom je izgradio život koji danas izgleda potpuno drugačije. Postao je menadžer hotela, pronašao ljubav, a krajem godine planira venčanje sa devojkom sa kojom je već tri godine. Danas čeka svoje prvo dete i kaže da je upravo zbog svega što je prošao odlučio da bude otac kakvog je on kao dečak želeo da ima.

„Imao sam sedam godina kada sam shvatio da me maćeha ne voli“

„Imao sam svega sedam godina kada je moj otac počeo da živi sa ženom koja će kasnije postati moja maćeha. Bio sam dete i nisam umeo da razumem odnose među odraslima, ali sam vrlo brzo osetio da me ona ne voli. Nisam znao zbog čega, jer joj ništa nisam uradio. Nisam birao da se moji roditelji razdvoje, nisam birao da živim sa ocem i nisam birao da u njegov život dođe druga žena. Samo sam bio dete koje je želelo da bude prihvaćeno. Međutim, od prvog dana mi je stavljala do znanja da nisam neko koga želi blizu sebe. Kada bi moj otac izašao iz kuće, govorila bi mi da idem u svoju sobu i da neće da mi čuje glas. Kao mali sam se pitao šta sam toliko loše uradio da nekome smeta čak i moj glas. Danas razumem da problem nije bio u meni, ali tada sam verovao da jeste. Dete ne zna da preispituje odrasle. Ono najčešće preispituje sebe“.

Možda vas zanima

„Svekrva me je terala da tražim sopstvenu platu od nje“: Ispovest devojke koja je u četvrtom mesecu trudnoće napustila verenika

5.318 porodica sa decom prošlo je kroz razvod za samo godinu dana: Evo kome su mališani najčešće povereni

„Dotakla sam dno, izgubila sam svaku nadu da ću imati dete“:Katarina Živković o borbi za potomstvo i trudnoći

„Kada se rodio moj brat, shvatio sam koliko smo različito tretirani“

„Tri godine kasnije dobio sam polubrata. U početku sam se radovao njegovom dolasku. Mislio sam da ću imati mlađeg brata, nekoga sa kim ću moći da se igram, koga ću čuvati i kome ću biti važan. Nikada nisam krivio njega za bilo šta što se dešavalo. On je bio dete kao i ja i nije mogao da bira kako će ga majka tretirati. Ali vrlo brzo sam shvatio da će naš život biti potpuno drugačiji. On je mogao da bira šta će jesti, šta želi da obuče, koje igračke želi i šta će mu se kupiti, dok sam ja uglavnom dobijao ono što ostane. Ako bi bilo nešto posebno spremljeno, prvo se mislilo na njega. Ako bi on nešto poželeo, tražilo se rešenje da to dobije. Ja sam trebalo da budem zahvalan na onome što mi se ponudi. Kao dete nisam umeo da kažem da to nije fer. Samo sam posmatrao i vremenom shvatio da u toj kući postoje dva deteta, ali da samo jedno od njih ima pravo da bude maženo i razmaženo“.

„Brat je birao šta jede, a ja sam dobijao ono što ostane“

„Vremenom sam počeo da dobijam sve više obaveza. Normalno je da dete sređuje za sobom, ali od mene se očekivalo da sređujem i za bratom. Kada bi on napravio nered, ja sam ga čistio. Kada bi se njegove igračke razbacale, ja sam ih skupljao. Kasnije sam morao da sređujem i njegov orman, njegove stvari i igračke. Imao sam osećaj da nisam njegov stariji brat, već neko ko treba da mu služi. Nisam imao problem da mu pomognem, jer sam ga voleo, ali mi je smetalo što se od mene očekivalo da budem odgovoran za njega, dok se prema njemu ponašalo kao da je sve dozvoljeno. On je imao pravo da bude dete, a ja sam vrlo rano dobio ulogu nekoga ko mora da služi, ćuti i bude zahvalan“.

Melanija i sva Trampova deca: Zla maćeha ili najbolja drugarica

„Bratu su kupovali ono što želi, meni ono što je najjeftinije“

„Posebno sam osećao razliku kada bismo išli u prodavnicu. Ako bi moj brat ugledao patike koje mu se dopadaju, maćeha bi mu ih kupila. Kada bih ja pokazao nešto što želim, govorila bi da je preskupo ili da mi ne treba i uzimala bi neke najjeftinije. Najgore mi je bilo što bi onda ocu rekla da sam baš te patike želeo. Kao dete nisam imao snage da kažem da to nije istina. Nisam znao kako da se borim protiv toga, niti sam želeo da pravim još veći problem. Tako sam naučio da prihvatim ono što mi se da i da ćutim. Isto je bilo i sa sladoledom. Mom bratu bi kupila kornet, a meni neki ledeni sladoled uz objašnjenje: ‘Ti si veliki, malom bratu treba da kupimo kornet.’ A ja sam tada imao možda deset ili jedanaest godina. Bio sam dete. Samo sam u njenim očima očigledno bio dovoljno veliki da ne zaslužujem isto što i moj brat“.

„Nisam bio njegov brat, osećao sam se kao njegov sluga“

„Danas kada gledam unazad, shvatam da me nisu najviše povredile ni patike, ni sladoled, ni hrana. To su bile samo stvari. Najviše me je bolelo ono što su te stvari govorile o mom mestu u porodici. Kada jedno dete stalno dobija više, a drugom se govori da mora da bude zahvalno na onome što ostane, ono drugo dete počinje da veruje da vredi manje. Ja sam počeo da verujem da je moj posao da budem koristan. Da sredim. Da ćutim. Da ne tražim. Da ne smetam. Da pomognem bratu. Da se sklonim kada otac izađe. Nisam imao osećaj da sam njegov stariji brat. Imao sam osećaj da sam neko ko je tu da mu olakša život“.

„Govorila mi je da sam smetnja u sopstvenoj kući“

„Više puta mi je rekla da sam smetnja. Te reči možda odrasloj osobi zvuče kao nešto što se kaže u ljutnji, ali dete ih ne zaboravlja. Kada ti neko stalno pokazuje da mu smetaš, počneš da razmišljaš gde možeš da odeš da više nikome ne budeš teret. Ja sam u sopstvenoj kući počeo da se ponašam kao gost. Pazио sam kada ću nešto reći, koliko dugo ću biti u prostoriji, kada treba da se sklonim. Nisam želeo da čujem da sam ponovo smetnja. Najteže mi je bilo to što nisam imao gde da odem. Otac je bio tu, ali nije video ono što sam osećao. Majka je bila negde u svom životu i gotovo da nije postojala u mom svakodnevnom odrastanju. A maćeha, koja je živela sa mnom, bila je osoba zbog koje sam se osećao kao višak“.

„Moja biološka majka javljala se jednom godišnje“

„Moja biološka majka je odavno nastavila svoj život. Javljala mi se možda jednom godišnje, a nekada bih je video gotovo slučajno, u prolazu. Kao dete nisam umeo da razumem kako majka može da postoji, a da nema potrebu da zna kako joj dete živi. Nisam znao da postoje odrasli problemi, okolnosti i razlozi. Znao sam samo da je nema. Dete tada ne kaže sebi: ‘Mama ima svoj život.’ Dete kaže: ‘Mama ne želi mene.’ Dugo sam se pitao šta nije u redu sa mnom. Zašto me otac ne zaštiti? Zašto majka nema potrebu da me vidi? Zašto maćeha ne želi da budem u istoj prostoriji sa njom? Sve se spojilo u jedan veliki osećaj odbačenosti. Imao sam utisak da sam dete koje niko nije izabrao“.

„Kada bih pokušao da kažem ocu šta me boli, govorio mi je da sam nezahvalan“

„U tinejdžerskim godinama sam počeo potpuno da se zatvaram u sebe. Nekoliko puta sam pokušao da razgovaram sa ocem. Govorio sam mu šta mi se dešava, kako se osećam i kako maćeha pravi razliku između mene i mog brata. Ali kada god bih pokušao da otvorim tu temu, govorio mi je da sam nezahvalan i da treba da poštujem njegovu ženu. Posle nekoliko takvih razgovora prestao sam da pokušavam. Shvatio sam da, ako kažem da me nešto boli, ja ispadam problem. Ako kažem da nije fer, ja sam nezahvalan. Ako pokušam da se odbranim, treba da poštujem maćehu. I onda sam počeo da ćutim. Povukao sam se u sobu, slušao muziku, gledao u plafon i čekao da vreme prođe. Spolja sam možda izgledao kao miran tinejdžer, ali iznutra sam imao ogromnu prazninu“.

„Godinama sam verovao da nigde ne pripadam“

„Mislim da je najteži deo mog detinjstva bio osećaj da nigde ne pripadam. Kod oca sam bio sin koji mora da poštuje maćehu, čak i kada me ona povređuje. Kod majke sam bio dete koje je ona gotovo zaboravila. U toj kući sam bio smetnja. Nisam imao osećaj da negde postoji mesto gde mogu da budem potpuno svoj. Zato sam naučio da budem neprimetan. Da ne tražim mnogo. Da ne pokazujem kada me nešto boli. Da ne očekujem. To je možda i najgora posledica takvog odrastanja – kada prestanete da očekujete ljubav jer ste ubeđeni da je ne zaslužujete“.

Sa 20 godina napustio je Beograd i otišao u Niš

„Kada sam napunio 20 godina, odlučio sam da odem iz Beograda. Preselio sam se u Niš i počeo da radim kao konobar. Nisam imao veliku ušteđevinu, nisam imao savršen plan i nisam znao kako će mi život izgledati. Ali sam prvi put imao nešto svoje – slobodu da odlučujem o sebi. Počeo sam da radim i da živim od svog rada. Malo po malo, počeo sam da cenim sebe. Svaka smena koju sam odradio bila je dokaz da mogu. Svaki dinar koji sam zaradio bio je moj. Ljudi su počeli da primećuju koliko sam vredan i radan, počele su da stižu nove poslovne ponude i nove odgovornosti. Napredovao sam, učio i vremenom postao menadžer hotela. Danas mi ta funkcija znači mnogo više od samog posla. Ona mi je dokazala da nisam bio ono što su mi govorili da jesam. Nisam bio smetnja. Nisam bio manje vredan. Samo sam predugo bio u okruženju u kojem mi niko nije pokazao koliko mogu“.

Zašto Diznijeve princeze nemaju majke? Detalj koji je svima promakao

Danas je uspešan, zaljubljen i čeka svoje prvo dete

„Danas živim potpuno drugačiji život. Već tri godine sam sa devojkom koju volim i krajem godine ćemo se venčati. Čekamo dete i to je nešto što me je potpuno promenilo. Kada sam saznao da ću postati otac, prvo sam pomislio na sebe kao dete. Pitao sam se kakav otac želim da budem. A onda sam shvatio da znam odgovor jer sam celog života znao šta mi je nedostajalo. Želim da moje dete zna da je voljeno. Želim da zna da može da mi kaže sve. Ako bude plakalo, neću mu reći da mi smeta. Ako pogreši, neću mu uskratiti ljubav. Ako bude imalo brata ili sestru, neću praviti razliku između njih. Neću dozvoliti da jedno dete dobije sve, a drugo ono što ostane. Želim da svako moje dete zna da ima potpuno isto mesto u mom srcu“.

„Neću dozvoliti da moje dete oseti ni delić onoga što sam ja osećao“

„Ne želim da moje dete ikada pomisli da je smetnja. Ne želim da se zatvara u sobu zato što misli da njegov otac ne želi da ga čuje. Ne želim da ikada mora da zaslužuje moju ljubav. Upravo zato što znam koliko boli kada odrastaš sa osećajem da nisi dovoljno dobar, znam koliko je važno detetu govoriti da je voljeno. Možda neću uvek imati pravi odgovor i možda ću nekada pogrešiti kao roditelj, ali jedno znam – nikada neću dozvoliti da moje dete sumnja u to da ima svoje mesto u mojoj porodici. Ako sam ja morao da čekam 20 godina da bih shvatio koliko vredim, moje dete neće morati da čeka ni jedan dan“.

„Ne želim da moj bol postane karakter mog deteta“

„Bilo je mnogo trenutaka kada sam bio ljut. Imao sam pravo da budem ljut. Ali nisam želeo da me ta ljutnja odredi. Nisam želeo da postanem čovek koji mrzi žene zato što me jedna žena nije volela. Nisam želeo da mrzim porodicu zato što moja nije bila onakva kakva je trebalo da bude. Nisam želeo da kažem da neću imati decu zato što sam ja imao teško detinjstvo. Naprotiv. Želeo sam da jednog dana napravim porodicu kakvu sam kao dečak zamišljao. Zato danas pokušavam da oprostim, ne zato što je ono što mi se dogodilo bilo u redu, već zato što ne želim da ostatak života nosim tuđu gorčinu“.

„Dete je čisto i naivno, ali taj deo sebe treba sačuvati i kada odrastemo“

„Kada bih mogao da vratim vreme i stanem ispred onog dečaka od sedam godina, zagrlio bih ga i rekao mu da nije kriv. Rekao bih mu da nije smetnja, da nije manje vredan i da nije morao da zaslužuje ljubav. Dete je čisto i naivno i ne treba da nosi teret odluka odraslih ljudi. Ali mislim da taj deo deteta treba da sačuvamo u sebi i kada odrastemo, posebno kada nas život povredi. Ne treba zbog toga što su nas drugi povredili da postanemo isti kao oni. Ako su nas odbacili, to ne znači da mi treba da odbacujemo druge. Ako nas nisu voleli kako smo zaslužili, to ne znači da mi ne možemo da volimo. Ja želim da sačuvam ono dete u sebi koje je, uprkos svemu, verovalo da negde postoji dom u kojem će biti prihvaćeno“.

„Verujem da svaka prava priča može imati srećan kraj uz strpljenje i veru“

„Moj savet ljudima koji prolaze kroz teško detinjstvo ili težak period jeste da ne donose pogrešne odluke iz bola. Kada vas dugo povređuju, lako je pomisliti da nema izlaza. Ja sam tako mislio. Ali danas znam da čovek mora da bude strpljiv i da veruje da život može da se promeni. To ne znači da treba trpeti nepravdu ili ostati tamo gde vas neko povređuje. Nekada morate da odete, da počnete od nule i da izgradite sebe. Ja sam sa 20 godina otišao iz Beograda u Niš i počeo kao konobar. Danas sam menadžer hotela, imam devojku koju volim, uskoro ćemo se venčati i čekamo dete. Kada pogledam svoj život, shvatam da moja prošlost više ne određuje moju budućnost. Verujem u veru, strpljenje i rad. Verujem da svaka priča ispravnog čoveka može na kraju dobiti srećan kraj. Moj srećan kraj nije osveta ljudima koji su me povredili. Moj srećan kraj je porodica koju ću tek napraviti“.

N. M. danas ne pokušava da promeni svoje detinjstvo. Zna da ono zauvek ostaje deo njega, ali više ne dozvoljava da određuje njegov život. Dečak koji je nekada mislio da je smetnja danas je čovek koji je svojim radom izgradio karijeru, pronašao ljubav i uskoro će postati otac.

Njegova najveća pobeda nije u tome što je uspeo da ode od svega što ga je bolelo, već u tome što nije dozvolio da ga ta bol pretvori u čoveka koji će povređivati druge. Umesto da ponovi ono što je njemu urađeno, odlučio je da prekine krug. A svom detetu, koje tek treba da upozna svet, želi da pokloni ono što je njemu kao dečaku najviše nedostajalo – dom u kojem nikada neće morati da se pita da li je voljeno.