„Ne volim te!“: Šta da uradite kada vam dete ovo kaže čim mu nešto zabranite

„Ne volim te!“

Rečenica koja ume da zaboli roditelja pravo u srce. Posebno kada je izgovori dete kome ste upravo spremili doručak, pomogli oko domaćeg zadatka, saslušali ga, zagrlili i učinili sve što ste mogli da mu dan bude lepši. A onda mu kažete „ne“. Ne može još jedan crtani. Ne može slatkiš pre ručka. Ne može nova igračka. Mora da se ugasi telefon. Vreme je za spavanje. I tada dolazi: „Ne volim te!“ Roditelj se na trenutak zapita: Da li moje dete zaista tako oseća? U najvećem broju slučajeva, odgovor nije onakav kakvog se roditelj plaši.

Dete često ne govori o ljubavi, već o frustraciji

Mala deca tek uče da prepoznaju, imenuju i regulišu snažne emocije. Kada su ljuta, razočarana ili frustrirana, često nemaju dovoljno razvijen jezik da objasne šta im se zapravo događa. Zato mogu posegnuti za najjačom rečenicom koju imaju. „Ne volim te.“ U prevodu, to ponekad može da znači: „Ljuta sam na tebe.“ „Nije fer.“ „Hoću da bude po mom.“ „Ne sviđa mi se što si rekao ne.“ „Hoću da promenim tvoju odluku.“ Dete može biti veoma vezano za roditelja i istovremeno biti besno na njega u određenom trenutku. Te dve stvari mogu da postoje zajedno. Ljubav nije nestala samo zato što je dete ljuto.

Možda vas zanima

„Volim svoju majku, ali više ne mogu“: Kada briga o roditelju počne da briše život odraslog deteta

Trećina mladih nikada nije bila u vezi: Zašto nova generacija sve češće bira samački život?

Ako ovako nazovete dete, odmah će vas prijaviti: Evo koja imena su zakonom zabranjena u Srbiji

Šta roditelji najčešće urade pogrešno?

Jedna od prirodnih reakcija jeste da roditelj odmah pokuša da ubedi dete:

„Kako možeš da kažeš da me ne voliš?“

„Posle svega što radim za tebe!“

„I ja tebe više ne volim!“

Problem je što dete tada ne dobija pomoć da razume emociju. Umesto toga, razgovor se pretvara u borbu oko toga ko koga voli. Druga krajnost je popuštanje. Dete kaže „ne volim te“, roditelj se rastuži i na kraju ipak dozvoli ono što je prethodno zabranio. Tada dete može naučiti nešto sasvim drugo: da je ova rečenica veoma moćan način da utiče na roditelja. Zato cilj nije da dete naterate da kaže „volim te“. Cilj je da mu pokažete da sme da bude ljuto, ali da granica i dalje postoji.

„Vidim da si ljut. Ali odgovor je i dalje ne.“

Ovo je možda jedna od najkorisnijih rečenica koju roditelj može da nauči. Kratka je, mirna i ne ulazi u raspravu. Detetu možete reći: „Vidim da si jako ljut jer ne možeš još da gledaš crtać. Možeš da budeš ljut. Ali vreme je da ugasimo televizor.“ Ili: „Znam da si želeo tu igračku. Razočaran si i to je u redu. Danas je ne kupujemo.“ Ako dete ponovi: „Ne volim te!“ možete odgovoriti: „Sada si baš ljut na mene. I dalje te volim. Ali pravilo ostaje isto.“ Time detetu šaljete dve važne poruke: Tvoje emocije su dozvoljene. Granice se ne menjaju zbog emocija.

Ne pokušavajte da „pobedite“ dete

Kada dete govori nešto što boli, roditelj lako može da uđe u borbu.

„Nemoj tako da pričaš sa mnom!“

„Dok živiš pod mojim krovom…“

„Videćeš ti kad porasteš!“

„Ako me ne voliš, onda neću ni ja tebe da volim!“

Ali dete koje je preplavljeno emocijama najčešće nije u stanju da iz takve rasprave nauči lekciju koju roditelj želi da mu prenese. Mnogo korisnije je ostati miran i sačekati da se emocija smiri. Tek kasnije, kada dete više nije besno, možete razgovarati.

„Malo pre si rekao da me ne voliš. Da li si zapravo bio ljut zato što nisam dozvolila da uzmeš telefon?“

Na taj način dete postepeno uči da razlikuje osećanje od poruke koju šalje drugoj osobi.

A šta ako dete to govori stalno?

Ako se „ne volim te“ pojavljuje gotovo svaki put kada dete čuje „ne“, važno je pogledati šta se događa neposredno pre toga.

Da li roditelj često popušta nakon takve rečenice?

Da li dete dobija mnogo pažnje upravo kada je izgovori?

Da li su granice nejasne ili se menjaju iz dana u dan?

Da li dete ima dovoljno prilika da kaže šta želi i da bude saslušano?

Doslednost može mnogo da pomogne. Ako je pravilo da se telefon gasi u 20 časova, ono ne bi trebalo da zavisi od toga koliko će dete glasno protestovati. Ako se pravila stalno menjaju, dete može još više da testira granice. To ne znači da roditelj mora da bude strog. Znači da treba da bude predvidiv.

Važno je razlikovati emociju od ponašanja

Dete ima pravo da bude ljuto. Nema pravo da zbog ljutnje povređuje druge. Zato možete istovremeno reći: „Smeš da budeš ljut na mene.“ i: „Ne smeš da me udaraš.“ Isto važi i za reči. „Možeš da mi kažeš da si ljut.“ „Možeš da kažeš da ti se ne sviđa moja odluka.“ „Ali nećemo vređati jedni druge.“ Na taj način dete ne učite da potiskuje bes. Učite ga šta da uradi sa tim besom.

Nekada iza „ne volim te“ stoji zapravo: „Da li ćeš i dalje biti tu?“

Kod mlađe dece posebno može biti važno da znaju da odnos sa roditeljem nije ugrožen njihovim lošim raspoloženjem. Dete može da bude besno, da zalupi vrata, kaže nešto ružno i nekoliko minuta kasnije dođe da se mazi. To nije nužno kontradikcija. Dete može da proverava granice, ali istovremeno traži sigurnost. Zato roditelj ne mora da bira između popuštanja i hladnoće. Može da kaže: „Ne sviđa ti se moja odluka i veoma si ljut. U redu je da budeš ljut. Ja sam i dalje tu.“

Ne tražite od deteta da vas odmah voli

Možda zvuči neobično, ali nije potrebno da dete odmah povuče ono što je reklo. Ne morate da ga terate da kaže: „Izvini što sam rekao da te ne volim.“ Možete sačekati. Kada se smiri, razgovor može da zvuči ovako: „Kada si ljut, možeš da kažeš: ‘Baš sam ljut na tebe’ ili ‘Ne sviđa mi se što si rekao ne’. To mi više pomaže da razumem šta osećaš.“ Tako mu zapravo dajete nove reči. A što više reči ima za emocije, manje će morati da koristi one najjače.

I roditelj sme da kaže: „To me je povredilo“

Smirenost ne znači da roditelj mora da glumi da ga ništa ne dotiče. Možete reći: „Znam da si bio ljut. Mene je ipak zabolelo kada si rekao da me ne voliš.“ Ali bez ucene i bez prebacivanja krivice.

Ne: „Posle svega što sam uradila za tebe, tako mi vraćaš.“ Već: „Razumem da si bio ljut. Sledeći put možeš da mi kažeš da si ljut, a ne da me vređaš.“

To je važna razlika. Dete tada uči da njegove emocije imaju mesto, ali da i druge osobe imaju osećanja i granice.

Kada „ne volim te“ nije samo običan izliv besa?

Jedna rečenica izgovorena tokom tantruma najčešće nije razlog za paniku. Ali ako dete veoma često govori da nikoga ne voli, stalno pokazuje snažnu mržnju ili agresiju, ozbiljno se povlači, deluje izrazito uznemireno ili se ovakvo ponašanje naglo promenilo, vredi obratiti pažnju na širu sliku i, po potrebi, razgovarati sa pedijatrom ili dečjim psihologom. Nije najvažnije samo šta je dete reklo. Važno je i koliko često to govori, u kojim situacijama, kako se ponaša pre i posle toga i da li postoje druge promene u njegovom ponašanju.

„Možeš da budeš ljut na mene. Ja te i dalje volim.“

Možda je upravo ovo jedna od najvažnijih poruka koju dete treba da čuje. Ne zato da bi roditelj pobedio u raspravi. Ne zato da bi dete odmah prestalo da se ljuti. Već zato što dete treba da nauči nešto mnogo važnije od toga kako da bude poslušno. Treba da nauči da ljubav i granice mogu da postoje istovremeno. Može da bude ljuto. Može da bude razočarano. Može da mu se ne dopadne roditeljska odluka. Može čak u trenutku besa da kaže: „Ne volim te.“ A roditelj može mirno da odgovori: „Vidim da si jako ljut. Tu sam. Volim te. I odgovor je i dalje ne.“ Jer cilj roditeljstva nije da dete nikada ne bude ljuto na vas. Cilj je da jednog dana zna da može da bude ljuto, a da se svet zbog toga ne raspadne.