Pronađen kao beba u liftu, danas traži majku: Milan ima samo jedno pitanje – zašto?

Nije znao svoje ime, datum rođenja ni ko su mu roditelji. Danas, gotovo pola veka kasnije, Milan Popović ima suprugu, dva sina i život u Španiji. Ipak, jedno pitanje iz prošlosti nikada nije prestalo da postoji. A njegova životna priča zvuči skoro filmski.

Bila je noć 29. aprila 1977. godine. U zgradi u tadašnjoj Ulici narodnog fronta, danas Kraljice Natalije u Beogradu, jedan stanar pozvao je lift. Kada su se vrata otvorila, unutra je bila beba.

Milan je kasnije saznao da je bio obučen u belu benkicu, košuljicu i pletenu benkicu sa kapom, uvijen u belo-plavo ćebe. Pored njega su bile tetra pelene i bočica bebi pudera. Policija je pozvana, a dečak je odveden u Zvečansku, gde je proveo nekoliko meseci.

Možda vas zanima

Živela sam u zatvoru, trpela sam teror: Marina je ostavila bogatog muža, bez dinara je otišla iz kuće. Spas je pronašla u manastiru Rakovica

Ima više od 180 dece, ali sud mu nije dao pravo da bude otac: Donor sperme tražio roditeljska prava

„Ostavila me je na klupi, rekla da je sačekam i nije se vratila“: Ispovest Suzane(41) koju je majka napustila sa 4 godine

Nije se znalo ni kada je tačno rođen. Lekari su procenili da ima oko mesec dana, pa mu je određen datum rođenja – 1. april. Milan danas u šali kaže da je datum možda bio sasvim prikladan za njegovu životnu priču.

Od dečaka iz lifta do voljenog sina

Njegova priča, međutim, nije ostala priča o napuštenoj bebi. U Zvečansku su došli Svetlana i Aleksandar Popović. Među nekoliko beba izabrali su upravo njega. Dali su mu ime Milan i odveli ga u Niš.

Odrastao je u porodici u kojoj, kako kaže, nije imao osećaj da mu nešto nedostaje. Od najranijeg detinjstva znao je da je usvojen. To nije bila porodična tajna niti nešto o čemu se ćutalo.

– Majka koja me je usvojila je moja majka – rekao je Milan, govoreći o svojoj porodici.

I upravo je ta činjenica važna za razumevanje njegove današnje potrage. On ne traži biološku majku zato što želi drugu porodicu. Ne traži nasledstvo, novac niti promenu života koji je izgradio. Traži deo odgovora o sebi.

„Nikada nisam osećao da mi nešto nedostaje“

Milan je odrastao, završio školu, služio vojsku, a kasnije otišao iz Srbije. Život ga je odveo preko Grčke, Italije i Švajcarske do Španije, gde je zasnovao porodicu. Oženio se Ivanom, a zajedno imaju dva sina.

Ipak, tek kada je postao otac, pitanje sopstvenog porekla dobilo je novu težinu. Njegova majka Svetlana tada mu je predložila da pokuša da sazna više o svojim biološkim roditeljima. Ideja je bila jednostavna: sada kada i sam ima decu, možda bi želeo da zna nešto više o svom poreklu i genetici.

Milan je pokušao. Obratio se institucijama, ali dokumentacija koju je mogao da dobije bila je veoma oskudna. Vremenom je počeo da traži informacije i preko društvenih mreža. A onda je uradio i DNK test preko jedne međunarodne baze, nadajući se da će se pojaviti neko ko bi mogao da bude njegov rođak.

Najviše ga je pogodila mogućnost da ima brata

Jedan od najemotivnijih delova njegove priče vezan je upravo za mogućnost da nije bio jedino dete koje je napušteno. Milan je oduvek želeo brata ili sestru. Kada je svojevremeno čuo tvrdnju da bi mogao da ima brata, ta mogućnost ga je duboko pogodila.

Možda negde postoji čovek koji deli njegovu krv. Možda ima nećake. Možda postoji porodica o kojoj ništa ne zna. Zato danas, pored potrage za biološkom majkom, priželjkuje da pronađe makar nekog rođaka.

– Bilo bi lepo da nađem možda nekog brata – rekao je.

Ne želi da joj se sveti. Želi da joj olakša

Možda je najneobičniji deo Milanove priče upravo način na koji govori o ženi koja ga je ostavila. Nema potrebu da je osuđuje. Nema besa koji želi da izbaci iz sebe. Ima pitanja.

Ako bi jednog dana saznao ko je njegova biološka majka, kaže da ne bi želeo da joj se pojavi u životu naglo i bez obzira na njene okolnosti. Želeo bi da bude pažljiv. Jer, kako kaže, ne zna kroz šta je ona tada prolazila.

Milan pretpostavlja da je njegova majka možda bila mlada studentkinja iz unutrašnjosti, koja je trudnoću skrivala od porodice. To, međutim, ostaje samo njegova pretpostavka – stvarne okolnosti njegovog rođenja i ostavljanja nikada nisu potvrđene. Ono što zna jeste da želi da joj kaže dve stvari: da joj ne zamera i da je dobro.

Gotovo 50 godina kasnije i dalje traži odgovor

Milan je čak obišao zgradu u kojoj je kao beba pronađen. Čovek koji ga je tada pronašao i danas je u kontaktu sa njim. Za Milana je to bio neobičan susret sa sopstvenom prošlošću: mesto na kojem je njegov život, praktično, počeo da se menja.

Ali odgovor na najvažnije pitanje još nije pronađen. Ko ga je ostavio? Zašto? Ko su njegovi biološki roditelji? Da li ima brata ili sestru? I gde je danas njegova biološka majka?

To su pitanja koja možda nikada neće dobiti potpune odgovore. Ali Milan ih danas postavlja iz drugačije pozicije nego nekada. Nije više beba bez imena pronađena u liftu. On je suprug, otac dvojice dečaka i čovek koji je izgradio svoj život.

I upravo zato njegova potraga nije priča o tome da mu je nešto nedostajalo. To je priča o potrebi da čovek, ma koliko godina imao, ponekad poželi da upozna početak sopstvene priče.

 – Nisam ljut. Imam samo pitanja na koja mogu da dobijem odgovor ili ne – poručio je Milan.

Možda je upravo to ono što ovu priču čini toliko snažnom: iza nje ne stoji želja da se prošlost promeni, već potreba da se razume. Jer porodica nije uvek samo pitanje krvi. Ali ponekad čovek ipak želi da zna odakle je potekla.

Izvor: Yu Mama, Mondo / Kurir