Braća i sestre se stalno svađaju? Psihoterapeut upozorava na pitanje koje roditelji često postavljaju

Odrastanje uz braću i sestre može da bude dragoceno iskustvo. Deca kroz taj odnos uče da dele, pružaju podršku, pokazuju ljubav i rešavaju nesuglasice. Ipak, porodični život ne čine samo zagrljaji i zajednička igra. Svađe oko igračaka, nadmetanje za pažnju roditelja, prepirke i uvrede takođe su deo odrastanja u mnogim porodicama. Iako su sukobi među decom česti, način na koji roditelji reaguju može da utiče na to kako će mališani učiti da rešavaju probleme. Ponekad, u želji da što pre uspostave mir, odrasli nesvesno dodatno podstiču rivalstvo između braće i sestara. Dečja i adolescentna psihoterapeutkinja Hejli Rajs iz irskog grada Slajga ukazala je na jednu čestu roditeljsku naviku koja može da oteža rešavanje sukoba: ispitivanje dece o tome ko je kriv i ko je prvi započeo svađu.

Pitanja koja roditelje pretvaraju u sudije

Kada se deca posvađaju, mnogi roditelji instinktivno pitaju: „Ko je to uradio?“ ili „Ko je prvi počeo?“. Na prvi pogled, takva pitanja deluju sasvim logično. Odrasli žele da saznaju šta se dogodilo, utvrde odgovornost i spreče da se sukob ponovi. Međutim, prema objašnjenju psihoterapeutkinje, ovakav pristup može da pretvori decu u protivnike koji se bore da dokažu da su u pravu, dok je brat ili sestra kriv za sve. Svako tada iznosi svoju verziju događaja, prekida drugoga i pokušava da pridobije roditelja na svoju stranu. Umesto da razmišljaju o tome kako da reše problem, deca se usredsređuju na to ko će biti proglašen krivcem. Ako se ovakve situacije često ponavljaju, roditelji mogu da se nađu u ulozi stalnih sudija, a deca da počnu da očekuju da odrasli rešavaju svaki njihov spor. To ne znači da roditelji nikada ne treba da pitaju šta se dogodilo. Važno je, međutim, da razgovor ne bude usmeren isključivo na traženje krivca, već i na razumevanje problema i pronalaženje rešenja.

Kako da roditelji pomognu deci da se dogovore?

Umesto da odmah presude ko je u pravu, roditelji mogu da pokušaju da preuzmu ulogu posrednika. Njihov zadatak je da pomognu deci da saslušaju jedno drugo i razmisle o tome šta mogu da urade kako bi se situacija rešila. Jedno od pitanja koje može da pokrene takav razgovor jeste: „Šta sada možemo da uradimo da ovo rešimo?“ Na taj način pažnja se pomera sa optuživanja na zajedničko traženje rešenja. Ako su se deca posvađala oko igračke, na primer, roditelj može da ih podstakne da predlože kako će je deliti ili da se dogovore ko će je koristiti prvi. U početku će im možda biti potrebna značajna pomoć odraslih. Ipak, kako budu rasla i razvijala sposobnost da sagledaju različite perspektive, moći će sve samostalnije da pregovaraju i rešavaju manje nesuglasice. Važno je da roditelji ne očekuju da će se deca u svakoj situaciji odmah dogovoriti. Nekada će biti potrebno da postave jasno pravilo ili donesu odluku, posebno kada je reč o bezbednosti ili ponašanju koje povređuje drugoga.

Možda vas zanima

Majka od sina i ćerke traži da joj uplaćuju 800 evra mesečno: Smatra da su joj dužni, oni kažu da je luda – u kući je opšti haos

Svadba sa decom: Kako da mališani uživaju, a mama ostane nasmejana

Greška koju roditelji prave u detinjstvu otežava deci kasniji život: Posledice se vide tek u odraslom dobu

Deca kroz sukobe uče važne životne veštine

Nesuglasice između braće i sestara ne moraju da budu samo izvor stresa za porodicu. Uz odgovarajuću podršku odraslih, one mogu da postanu prilika da deca nauče kako da se izbore sa frustracijom, izraze svoje potrebe i uvaže tuđa osećanja. Kada ih roditelji podstiču da saslušaju jedno drugo, mališani postepeno uče da ista situacija može da izgleda drugačije iz različitih uglova. Tako razvijaju empatiju i razumevanje da i druga osoba ima svoje želje i razloge za određeno ponašanje. Takođe, kroz dogovaranje uče da ne mogu uvek da dobiju ono što žele, da ponekad moraju da sačekaju i da je kompromis deo zajedničkog života. Roditelji mogu da im pomognu pitanjima poput: „Kako se tvoj brat sada oseća?“, „Šta bi bilo pošteno rešenje za oboje?“ ili „Šta sledeći put možete da uradite drugačije?“. Ovakav razgovor ima više smisla kada se deca smire i mogu da saslušaju jedno drugo. Dok su veoma uznemirena, najpre im je potrebna pomoć da povrate kontrolu nad ponašanjem.

Kada roditelji ipak moraju da intervenišu

Pustiti decu da učestvuju u rešavanju problema ne znači prepustiti ih samima sebi u svakoj situaciji. Ako svađa preraste u udaranje, guranje, pretnje ili ozbiljno vređanje, roditelj treba odmah da interveniše i zaustavi takvo ponašanje. Tada je važno jasno staviti do znanja da su ljutnja i neslaganje dozvoljeni, ali da povređivanje drugih nije prihvatljivo. Tek kada se situacija smiri, može da usledi razgovor o tome šta se dogodilo i kako problem može drugačije da se reši. Takođe, nije neophodno da roditelji uvek postupaju potpuno isto prema svakom detetu. Ponekad će jedno dete morati da preuzme veću odgovornost jer je prešlo granicu. Cilj nije da se krivica po svaku cenu ravnomerno podeli, već da svako dete razume svoje postupke i njihove posledice.

Cilj nije da se braća i sestre nikada ne svađaju

Čak i deca koja se mnogo vole mogu da imaju različite želje, temperament i potrebe. Povremene svađe zato ne znače automatski da imaju loš odnos ili da roditelji greše u vaspitanju. Mnogo je važnije da tokom odrastanja nauče kako da se nose sa nesuglasicama, izraze nezadovoljstvo bez povređivanja i pronađu rešenje kada se njihovi interesi razlikuju. Kada roditelji prestanu da budu jedini koji odlučuju ko je kriv i počnu da podstiču decu da razmišljaju o rešenjima, daju im priliku da razvijaju samostalnost i veštine koje će im koristiti i u drugim odnosima. Jer cilj nije savršen odnos bez ijedne svađe, već da braća i sestre nauče da se ne slažu, a da pritom sačuvaju međusobno poštovanje.