Odrasli koji u detinjstvu nisu dobijali zagrljaje često imaju ovih šest osobina

Neka deca odrastaju uz zagrljaje, poljupce i reči podrške, dok druga ljubav roditelja prepoznaju gotovo isključivo kroz svakodnevnu brigu. Mama i tata obezbeđuju im hranu, vode računa o njihovom zdravlju i pomažu im kada je potrebno, ali retko pokazuju nežnost kroz dodir ili izgovaraju koliko ih vole. To ne mora da znači da roditelji ne vole svoju decu. Ponekad jednostavno nisu naučili da osećanja izražavaju na taj način, jer ni sami nisu odrastali uz mnogo nežnosti. Ipak, nedostatak emocionalne bliskosti može uticati na to kako će se deca kasnije povezivati s drugima, razumeti sopstvene emocije i reagovati na ljubav. Odrasli koji su odrastali u takvom okruženju mogu razviti različite obrasce ponašanja. Oni nisu pravilo niti se javljaju kod svakoga, ali pojedine osobine mogu ukazivati na to da je nekome bliskost tokom odrastanja nedostajala.

1. Neprijatno im je kada ih neko zagrli

Neki ljudi se ukoče kada im neko iznenada priđe da ih zagrli. Možda će uzvratiti zagrljaj, ali će delovati nespretno ili će ga brzo prekinuti. To ne znači nužno da ne žele bliskost, već da im fizičko iskazivanje nežnosti nije poznato i prirodno. Kada neko tokom detinjstva nije navikao na zagrljaje i nežne dodire, može mu biti potrebno vreme da se opusti u takvim situacijama. Bliskost koju drugi doživljavaju kao nešto sasvim uobičajeno za njega može predstavljati nepoznato iskustvo. Istraživanja komunikologa Korija Flojda sa Univerziteta u Arizoni bavila su se nedostatkom nežnosti i njegovom povezanošću sa osećajem usamljenosti, stresom i psihološkim blagostanjem. Takvi nalazi ukazuju na značaj emocionalne bliskosti, ali ne znače da se nečija ličnost ili zdravlje mogu proceniti samo na osnovu toga kako reaguje na zagrljaj.

2. Ljubav pokazuju delima, a teško je izražavaju rečima

Oni će vam pomoći da popravite nešto u kući, doći po vas usred noći ili se pobrinuti da vam ništa ne nedostaje. Međutim, kada treba da kažu „volim te“, često se osećaju neprijatno ili im se čini da takve reči nisu potrebne. U porodicama u kojima se ljubav pokazivala prvenstveno kroz praktičnu pomoć, deca mogu usvojiti uverenje da se osećanja podrazumevaju i da nema potrebe da se izgovaraju naglas. Kasnije i sama nastavljaju da pokazuju privrženost na isti način. Takav pristup ne mora biti problem ako ga partneri razumeju i ako se oboje osećaju voljeno. Ipak, teškoće mogu nastati kada jedna osoba očekuje da ljubav čuje i kroz reči, dok druga smatra da su svakodnevna dela dovoljna.

Možda vas zanima

„Odrastao je bez oca, uz majku, dedu i strica“: Detinjstvo Branka Ćopića iz kojeg su nastale najlepše priče

Najmlađe ćerke često nose nevidljivi teret: Psihoterapeut otkriva sa kojim se problemima one suočavaju u odraslom dobu

Pitanje koje svaki roditelj treba sebi da postavi: Od njega zavisi vaš odnos sa detetom kad odraste

3. Teško im je da zatraže pomoć

Ljudi koji su rano naučili da se oslanjaju isključivo na sebe često nastoje da svaki problem reše sami. Ne žele da opterećuju druge, teško priznaju da im je potrebna podrška i mogu dugo da ćute o onome što ih muči. Ako u detinjstvu nisu imali osećaj da mogu da potraže utehu i razumevanje, u odraslom dobu traženje pomoći može im delovati kao slabost ili nametanje. Zbog toga ponekad preuzimaju više obaveza nego što mogu da podnesu. Samostalnost je korisna osobina, ali nije isto što i uverenje da sve moramo da izdržimo sami. Mogućnost da se obratimo bliskim ljudima kada nam je teško važan je deo zdravih odnosa.

4. Teško prepoznaju i imenuju sopstvena osećanja

Na pitanje kako su, često odgovaraju da je sve u redu, čak i kada su pod velikim pritiskom. Ponekad tek kada stres počne da utiče na njihovo ponašanje ili svakodnevni život shvate koliko su zapravo uznemireni. U porodicama u kojima se o emocijama malo razgovara, dete možda neće imati priliku da nauči kako da prepozna tugu, strah, ljutnju ili razočaranje i kako da ih izrazi na prihvatljiv način. Psihološkinja Džonis Veb pisala je o emocionalnom zanemarivanju u detinjstvu i njegovim mogućim posledicama. Kada se dečja osećanja uporno zanemaruju, neka deca nauče da ih potiskuju ili da ih ne smatraju važnim. U odraslom dobu to se može ispoljiti kroz teškoće u razumevanju sopstvenih reakcija ili kroz osećaj emocionalne udaljenosti. Ipak, svesnost o osećanjima može se razvijati i kasnije, kroz iskustvo, razgovor i stručnu podršku kada je potrebna.

5. Sumnjaju u iskrenost tuđe nežnosti

Kada im partner uputi kompliment ili im prijatelj pošalje toplu poruku, neki ljudi se zapitaju šta se krije iza toga. Umesto da pažnju prihvate kao iskren izraz privrženosti, pokušavaju da pronađu razlog zbog kojeg im je neko pokazao nežnost. Ako su tokom odrastanja retko dobijali otvorene znake ljubavi, takvi gestovi mogu im delovati neobično. Možda nisu sigurni kako da reaguju, pa se povlače ili pokušavaju da umanje značaj onoga što su čuli. To ponekad stvara nesporazume u partnerskim odnosima. Jedna osoba želi da pokaže ljubav, dok druga ne zna kako da je prihvati ili se plaši da će se iza nje kriti razočaranje. Vremenom, uz sigurne odnose i otvorenu komunikaciju, moguće je naučiti da se nežnost prihvati bez stalnog preispitivanja tuđih namera.

6. Kao roditelji pokušavaju da nadoknade ono što im je nedostajalo ili ponavljaju poznati obrazac

Iskustva iz detinjstva mogu uticati i na način na koji ljudi kasnije vaspitavaju svoju decu. Neki svesno odluče da budu otvoreniji u pokazivanju ljubavi: često grle decu, govore im da ih vole i podstiču ih da slobodno izražavaju osećanja. Drugi se, međutim, mogu osećati nesigurno kada dete plače ili traži utehu. Pošto nisu imali priliku da nauče kako izgleda emocionalna podrška, možda će pokušati da problem reše praktično, umesto da prvo saslušaju dete i pruže mu utehu. To ne znači da su osuđeni da ponavljaju ponašanje svojih roditelja. Prepoznavanje sopstvenih obrazaca može biti prvi korak ka promeni. Roditelji mogu naučiti da razgovaraju o osećanjima, da saslušaju dete i da mu pokažu nežnost čak i ako to njima samima nije bilo uobičajeno dok su odrastali.

Istraživanja psihološkinje Daršije Narvaez i njenih saradnika bavila su se iskustvima ranog odrastanja, uključujući nežnost, igru i podršku, i njihovom povezanošću sa kasnijim blagostanjem. Ovakvi nalazi ukazuju na značaj brižnog okruženja, ali ne znače da jedno detinjstvo unapred određuje čitav život. Nedostatak nežnosti u detinjstvu ne mora da ostavi trajne posledice. Ljudi mogu tokom života da razvijaju emocionalne veštine, grade bliske odnose i nauče da otvorenije pokazuju osećanja. Važno je i da se ljubav ne svodi samo na zagrljaje i poljupce: briga, sigurnost, poštovanje i spremnost da saslušamo dete takođe su važni načini na koje mu pokazujemo da je voljeno.