„Godinama sam trpela nasilje, a onda sam u očima svog deteta videla strah koji me je naterao da odem“: Ispovest samohrane majke za Mame o nasilnom braku i trnovitom putu ka oporavku

Za portal Mame govorila je tridesetšestogodišnja majka koja je godinama živela u strahu, skrivala suze i verovala da će se njen suprug promeniti. Ipak, trenutak kada je shvatila da i njeno dete odrasta u atmosferi straha promenio je sve. Ovo je potresna priča o porodičnom nasilju, godinama ćutanja i borbi jedne majke da sebi i svom detetu obezbedi život bez straha.

Godinama sam verovala da će se promeniti

Kada je pre više godina započela zajednički život sa čovekom za kojeg je verovala da je ljubav njenog života, tridesetšestogodišnja majka nije mogla ni da zamisli da će jednog dana pažljivo osluškivati svaki zvuk u sopstvenom domu, birati reči kako ne bi izazvala svađu i skrivati suze da je dete ne bi videlo. Na početku njihove veze sve je izgledalo drugačije. Postojali su planovi, obećanja i snovi o porodici u kojoj će biti ljubavi, razumevanja i međusobne podrške. Prvi znaci problema pojavili su se postepeno. Uvredljive reči pravdala je njegovom nervozom, ljubomoru je doživljavala kao preteranu brigu, a kontrolisanje kao nešto što će vremenom prestati. Svaki put kada bi se situacija smirila, nadala se da je najteže prošlo.

„Stalno sam sebi govorila da će sutra biti bolje. Kada bi se izvinio, verovala sam mu. Kada bi nekoliko dana bio pažljiv, ubeđivala sam sebe da sam možda preterala i da ipak možemo da budemo srećna porodica. Nisam želela da odustanem od svega što smo gradili“, počela je svoju ispovest.

Možda vas zanima

Dojenje bez osude: Između pritiska, izbora i podrške: Zašto se mame i dalje pravdaju zbog načina na koji hrane svoju bebu?

Majka četvoro dece ostavila sve i preselila se na malo ostrvo: Danas kaže da joj stari život nimalo ne nedostaje

Gde su tate? Da li je mama i dalje glavni roditelj čak i kada oboje rade?

Vremenom je počela da živi drugačije. Pre nego što bi nešto rekla, razmišljala je kako će on reagovati. Odustajala je od razgovora, susreta sa prijateljima i sitnica koje su je nekada činile srećnom. Njena svakodnevica postala je neprestano procenjivanje tuđeg raspoloženja. Najviše ju je bolelo to što je polako prestajala da prepoznaje samu sebe.

„Godinama sam trpela nasilje, ali zbog Marije ostajala u braku“: Verica Šerifović bez zadrške o fizičkom i psihičkom maltretiranju bivšeg supruga

Kada postaneš majka, počinješ da se boriš i za dete

Rođenje deteta donelo joj je ljubav kakvu ranije nije poznavala, ali i još veći strah za budućnost. Želela je da njeno dete odrasta uz oba roditelja, da ima svoj dom i uspomene na bezbrižno detinjstvo. Zbog toga je sve češće ćutala.

Verovala je da dete ne razume šta se događa između odraslih. Kada bi rasprave postale glasnije, trudila se da ga odvede u drugu sobu. Posle teških trenutaka vraćala se svakodnevnim obavezama, spremala obroke, igrala se sa detetom i pokušavala da u kući ponovo uspostavi privid normalnosti. Mislila je da ga tako štiti. Istovremeno, plašila se kako bi izgledao život ako bi otišla. Nije znala da li bi mogla sama da podmiri sve troškove, kako bi organizovala brigu o detetu i kome bi mogla da se obrati. Plašila se osude okoline, neizvesnosti i mogućnosti da će morati da počne ispočetka.

„A onda sam primetila da moje dete pažljivo posmatra svaki moj pokret, osluškuje ton mog glasa i strepi od stvari koje nijedno dete ne bi trebalo da razume. Tada sam shvatila da više ne mogu da se borim samo za privid normalnog života. Morala sam da se borim za naš mir. Kada sam dobila dete, obećala sam sebi da ću mu pružiti dom u kojem će se osećati voljeno i sigurno. Želela sam da odrasta uz roditelje koji ga podržavaju, da ima uspomene na porodične ručkove, rođendane i obične dane ispunjene smehom. Zato sam se još više trudila da prikrijem ono što se događalo između mene i njegovog oca. Kada bi razgovor postao neprijatan, pokušavala sam da promenim temu. Kada bih osetila da se napetost povećava, pronalazila sam razlog da odvedem dete u drugu sobu. Posle svađe trudila sam se da nastavim dan kao da ništa nije bilo. Spremala sam obroke, raspremala kuću i odgovarala na dečja pitanja osmehom za koji sam se nadala da izgleda uverljivo. U sebi sam ponavljala da je dete malo i da ne razume. Nisam želela da odrasta u razdvojenoj porodici. Plašila sam se kako ćemo živeti ako odem, od čega ću plaćati račune, ko će mi pomoći kada se dete razboli i kako ću objasniti ljudima šta se dogodilo. Nisam imala spreman odgovor ni na jedno od tih pitanja“, navela je naša sagovornica i priznala da se stidela nasilja koje trpi.

Stid jači od straha

„Osim toga, dugo sam se stidela da priznam da imam problem. Mislila sam da će me ljudi pitati zašto sam toliko čekala, zašto nisam ranije reagovala i kako nisam prepoznala šta se događa. Tako sam, pokušavajući da sačuvam porodicu, sve više gubila osećaj da u sopstvenom životu imam pravo glasa. Najviše sam se plašila da moje dete jednog dana ne pita zašto nema porodicu kakvu imaju druga deca. Nisam razumela da je mnogo važnije da ima mir nego da po svaku cenu ostanemo pod istim krovom“, rekla je za Mame.

Važno je razumeti da žene često ne ostaju u nasilnim odnosima zato što ne žele da odu, već zato što su suočene sa brojnim emocionalnim, finansijskim i bezbednosnim preprekama. Strah, izolacija, pretnje i nada da će se partner promeniti mogu da učine odlazak veoma teškim.

Udata sa 14, majka sa 15: Maloletnički brakovi nisu običaj, to je nasilje nad devojčicama

Pogled deteta koji joj je promenio život

Prekretnica nije došla onako kako je zamišljala. Nije postojao savršen trenutak niti je odjednom nestao strah od budućnosti. Došla je kroz spoznaju da njeno dete primećuje mnogo više nego što je želela da prizna. Počela je da uočava kako se povlači kada glasovi postanu povišeni, kako pažljivo posmatra njihova lica i kako se njegov izraz menja kada oseti napetost u kući. Ono što je ranije pripisivala dečjoj osetljivosti počela je da posmatra drugačije. Jednog dana, tokom još jedne napete situacije, pogledala je svoje dete i u njegovim očima prepoznala strah.

„Ne mogu da kažem da se sve promenilo zbog jedne velike svađe. Pre će biti da sam, posle mnogo godina poricanja, konačno počela da primećujem ono što sam ranije odbijala da vidim. Primećivala sam kako moje dete zastane usred igre kada čuje povišen ton. Kako me pogleda pre nego što nešto pita, kao da prvo proverava da li je bezbedno da govori. Kako pokušava da proceni naše raspoloženje i ponaša se mirnije nego što bi dete njegovog uzrasta trebalo da mora. Jednog dana, dok je napetost u kući ponovo rasla, pogledala sam ga i ugledala strah koji nisam umela da objasnim sebi kao prolaznu fazu. Nije plakalo niti je postavljalo pitanja. Samo je pažljivo pratilo šta se događa, čekajući da vidi kako će se situacija završiti. Taj pogled me je pogodio snažnije od svih reči koje sam godinama slušala. Odjednom sam shvatila da moje dete možda ne zna kako da nazove ono što se događa, ali oseća posledice. Možda ne razume razloge naših svađa, ali prepoznaje napetost. Možda ne ume da objasni zašto se povlači, ali već uči da mora da pazi na tuđe raspoloženje. Tada sam prvi put ozbiljno pomislila da ćutanje ne znači nužno zaštitu“, navela je naša sagovornica i dodala:

MAMA TOK: Ženo, ne trpi nasilje. Tvoje dete ne može da čeka

„Godinama sam verovala da ostajem zbog deteta. Sada sam morala da se zapitam da li mu time pokazujem da je normalno živeti u strahu, trpeti poniženje i prilagođavati se nekome kako ne bi došlo do novog sukoba. Nisam želela da jednog dana pomisli da ljubav mora da boli. Često se govori da žena treba samo da skupi snagu i napusti nasilnika. Međutim, odluka o odlasku nije uvek jednostavna, niti se donosi bez ozbiljnih prepreka. Postoje finansijska zavisnost, briga o deci, strah od reakcije partnera, nedostatak podrške i neizvesnost oko toga gde početi novi život. Ponekad žena nema kome da se obrati, a ponekad je toliko dugo uveravana da ništa ne može sama da počne da sumnja i u sopstvenu sposobnost da donese odluku. Ni ja nisam odjednom postala neustrašiva. I dalje sam se plašila onoga što dolazi. Pitala sam se kako ću organizovati svakodnevicu, kako ću detetu obezbediti stabilnost i da li ću imati dovoljno snage da sve izdržim. Ali polako sam počela da prihvatam da ne moram sve da rešim u jednom danu. Prvi korak bio je da sebi priznam da ono što doživljavam nije obična bračna svađa. Ponižavanje, zastrašivanje i kontrolisanje nisu nešto što žena mora da prihvati kako bi dokazala da je dobra supruga ili majka“, ispričala je ova tridesetšestogodišnjakinja.

Podršku tražila u ljudima kojima veruje

„Zatim sam počela da razmišljam o bezbednosti, ljudima kojima mogu da verujem i pomoći koju mogu da potražim. Shvatila sam da ne moram sama da nosim svu odgovornost i da traženje podrške nije poraz. Najviše mi je trebalo da prestanem da se pitam šta sam uradila pogrešno i da počnem da razmišljam o tome kako da zaštitim sebe i dete. Nisam otišla zato što sam prestala da se plašim. Odluka da odem bila je način da pokušam da izgradim život u kojem strah više neće određivati svaki naš dan. Novi početak nije izgledao kao srećan završetak iz filma. Nije bilo jednostavno probuditi se jednog jutra i odjednom znati kako dalje. Bilo je mnogo pitanja, obaveza i trenutaka u kojima sam sumnjala u sebe. Morala sam da učim kako da donosim odluke bez straha od nečije reakcije. Morala sam da prihvatim da oporavak traje i da nije sramota ako mi je nekada potrebna pomoć. Posebno sam razmišljala o detetu. Želela sam da zna da nije krivo za ono što se dogodilo i da ne mora da bira stranu između roditelja. Želela sam da mu vratim osećaj sigurnosti, ali sam razumela da se poverenje ne vraća preko noći. Najvažnije mi je bilo da počnemo da gradimo drugačiju svakodnevicu. Da možemo da razgovaramo bez straha, da se radujemo običnim stvarima i da mir u kući ne zavisi od toga koliko smo pažljivi da nekoga ne naljutimo. Danas znam da odlazak iz nasilnog odnosa ne briše prošlost. Ipak, može da bude prvi korak ka životu u kojem prošlost više ne upravlja svakim izborom“, zaključila je.

Odlazak iz nasilne veze nije jednostavan, ali pomoć postoji

Razgovor sa osobom od poverenja, stručnim savetovalištem ili organizacijom koja pomaže ženama koje trpe nasilje može da bude važan početak. Kada postoji rizik od nasilne reakcije, važno je planirati sledeće korake pažljivo i uz podršku, vodeći računa o bezbednosti majke i dece. Odlazak nije dokaz da je žena slaba ili da je odustala od porodice. Ponekad je to najteža odluka koju donosi upravo zato što želi da zaštiti sebe i svoju decu.

Najteže je ponovo poverovati da zaslužuješ mir

Godine provedene u strahu mogu da ostave duboke posledice. Čak i kada žena počne da pronalazi izlaz iz nasilnog odnosa, potrebno joj je vreme da ponovo stekne sigurnost, samopouzdanje i poverenje u sopstvene odluke. Dugo je verovala da mora da bude strpljivija, pažljivija i bolja kako bi se situacija promenila. Sada je morala da nauči nešto sasvim drugo: da nije odgovorna za tuđe nasilno ponašanje.

Nije bila dužna da pronađe prave reči kojima će sprečiti nečiju ljutnju. Nije morala da se odrekne prijatelja, svojih želja i svog dostojanstva da bi dokazala da je dobra supruga ili majka. Posebno joj je bilo važno da dete razume da nije krivo za probleme odraslih. Deci koja su izložena porodičnom nasilju potrebni su sigurnost, podrška i prostor da izraze svoja osećanja bez pritiska da biraju stranu. Majka koja pokušava da izađe iz nasilnog odnosa ne mora sve da reši odmah. Potrebno je vreme, a traženje pomoći nije razlog za stid. Ponekad je najveća hrabrost priznati da više ne možemo sami.

Poruka svim majkama koje ćute i trpe nasilje

Ova priča nosi poruku koja je važnija od bilo kog naslova: nijedna žena ne bi trebalo da veruje da mora da trpi nasilje kako bi sačuvala porodicu. Nasilje nije samo fizički napad. Ono može da uključuje ponižavanje, zastrašivanje, pretnje, izolaciju i kontrolisanje svakodnevnog života. Činjenica da nema vidljivih povreda ne znači da ne postoji ozbiljan problem. Ako se prepoznaješ u ovim rečima, važno je da znaš da nisi kriva za nasilje koje doživljavaš. Ne moraš da čekaš da situacija postane još gora da bi potražila podršku. Ne moraš ni da znaš kako će izgledati svaki naredni korak.

Možeš da počneš razgovorom sa osobom kojoj veruješ ili da se obratiš službi koja pruža pomoć ženama koje trpe nasilje. Ako si u neposrednoj opasnosti, pozovi policiju na 192. Zaštita majke i deteta nije sebičnost. To je pravo na bezbedan život. Jer dete ne treba da pamti kako je naučilo da prepoznaje opasnost po zvuku koraka u hodniku. Treba da pamti da je imalo pravo da se smeje, da pita, da pogreši i da bude dete. A svaka majka treba da zna da zaslužuje dom u kojem ne mora da se plaši.