Gde su tate? Da li je mama i dalje glavni roditelj čak i kada oboje rade?

Beba je presvučena, ručak je pripremljen, veš čeka da se složi, a za sutra treba spakovati torbu za vrtić. Pedijatar je zakazan, pelene su pri kraju, a neko mora da se seti da je dete preraslo omiljenu pidžamu. U međuvremenu, mama pokušava da odgovori na poslovne poruke, umiri bebu i pronađe nekoliko minuta za sebe. A tata?

Možda upravo uspavljuje dete, sprema večeru i preuzima svoj deo obaveza. A možda čeka da mu mama kaže šta treba da se uradi. U toj naizgled maloj razlici krije se jedno od važnih pitanja savremenog roditeljstva: da li roditelji zaista dele obaveze ili je mama i dalje osoba koja upravlja celim porodičnim životom, dok tata uskače kada je potrebno? Ovo nije priča o tome da li su očevi dovoljno dobri roditelji, niti o tome ko se više umara. Ovo je priča o nevidljivom poslu koji počinje mnogo pre nego što neko uzme bebu u naručje. Poslu planiranja, organizovanja, predviđanja i pamćenja svega što je potrebno da bi porodica funkcionisala.

„Samo mi reci šta treba da uradim“ – zašto ni to nije ravnopravna podela?

U mnogim porodicama obaveze se dele, ali odgovornost za njihovo organizovanje ostaje na jednoj osobi. Mama zna kada dete ima sistematski pregled, koje pelene mu odgovaraju, šta treba poneti na put i kada je vreme za sledeću veličinu odeće. Ona često ne obavlja samo zadatke već i razmišlja o svemu što tek treba da se uradi. Taj nevidljivi mentalni teret teško je izmeriti, ali ga mnoge majke prepoznaju. Jer postoji razlika između toga da tata promeni pelenu kada ga mama zamoli i toga da sam primeti da su pelene pri kraju, kupi nove i vodi računa da ih uvek ima dovoljno. Postoji razlika između odlaska sa detetom kod lekara i preuzimanja odgovornosti za zakazivanje pregleda, praćenje preporuka i organizovanje svega što sledi.

Možda vas zanima

Dete je počelo da psuje otkako ide u vrtić: Kako da reagujete, a da ne napravite još veći problem?

Vlažne maramice za novorođenče: Da li su bezbedne i čime je najbolje brisati bebu?

Ostavio sina kada je imao samo 8 godina i otišao da pešači oko sveta: Posle 28 godina čeka ga najteži susret

I postoji velika razlika između pomaganja partnerki i ravnopravnog roditeljstva. Roditeljstvo nije spisak zadataka na kojem jedan roditelj određuje šta treba uraditi, a drugi čeka instrukcije. Ono podrazumeva zajedničku odgovornost, inicijativu i spremnost da oba roditelja budu podjednako uključena u svakodnevni život deteta.

Zašto se od majki podrazumeva da sve znaju?

Od trenutka kada žena saopšti da je trudna, pažnja okoline često se usmerava na nju. Ona čita o trudnoći, priprema se za porođaj, uči o dojenju, oporavku i nezi bebe. Od nje se očekuje da prepozna potrebe deteta i da zna šta treba da radi čak i kada se prvi put susretne sa nekom situacijom. Očevi, s druge strane, ponekad dobijaju ulogu podrške kao da je njihovo uključivanje dodatna vrednost, a ne sastavni deo roditeljstva. Takva očekivanja ne nastaju preko noći. Na njih utiču porodični obrasci, vaspitanje, radno okruženje i predstave o tome šta znači biti dobra majka ili dobar otac.

Kada mama preuzme većinu obaveza zato što ih, kako svi kažu, „bolje obavlja“, lako se stvara začarani krug. Ona postaje osoba koja sve zna jer sve radi, a tata dobija manje prilika da samostalno preuzme odgovornost. Promena zato ne počinje samo pitanjem ko će danas okupati bebu. Počinje dogovorom da oba roditelja imaju pravo, ali i obavezu, da upoznaju potrebe svog deteta i učestvuju u svim aspektima njegovog odrastanja.

A šta je sa očevima koji žele da budu uključeni, ali ne znaju odakle da počnu?

Važno je napraviti razliku između očeva koji izbegavaju obaveze i onih koji žele da učestvuju, ali nisu sigurni kako. Ni jedni ni drugi ne bi trebalo da budu svedeni na stereotip. Neki očevi odrastali su u porodicama u kojima je majka bila glavni oslonac za sve što se tiče dece. Neki se plaše da će pogrešiti, dok drugi ne shvataju koliko svakodnevnih odluka ostaje na partnerki. Postoje i porodice u kojima očevi preuzimaju veliki deo brige, ali se njihov doprinos i dalje posmatra kao izuzetak. Uključivanje ne mora da počne velikim promenama. Može da počne time da tata samostalno preuzme večernju rutinu, organizuje odlazak kod pedijatra ili provede dan sa detetom bez oslanjanja na detaljna uputstva partnerke.

Najvažnije je da odgovornost bude stvarna, a ne privremena. Istovremeno, od majki se ne može očekivati da neprestano budu učiteljice, organizatorke i kontrolorke porodičnih obaveza. Ravnopravno roditeljstvo podrazumeva da oba roditelja uče kroz iskustvo, prave greške i razvijaju sopstveni odnos sa detetom.

Kada oboje rade, ko radi drugu smenu kod kuće?

Zaposlenost oba roditelja ne znači automatski i jednaku raspodelu obaveza nakon radnog vremena. Posle posla neko treba da preuzme dete iz vrtića, pripremi večeru, pomogne oko kupanja, opere flašice, pripremi odeću za sutra i ustane tokom noći. Kada se sve to sabere, porodični život može da postane još jedna smena koja se ne završava odlaskom na spavanje. Ako jedan roditelj ima više vremena zbog radnog rasporeda, zdravstvenih okolnosti ili drugih porodičnih potreba, podela obaveza neće uvek biti pola-pola. I ne mora da bude.

Suština ravnopravnosti nije u tome da svaki zadatak bude podeljen tačno na dva jednaka dela. Suština je da oba partnera prepoznaju potrebe porodice, otvoreno razgovaraju o opterećenju i pronađu dogovor koji je održiv za sve. To znači i da vreme za odmor ne bi trebalo da bude privilegija samo jednog roditelja. Ako tata može da ode na trening, vidi prijatelje ili provede sat vremena uz telefon, i mama bi trebalo da ima prostor za predah – bez osećaja krivice i bez potrebe da prethodno završi sve što je potrebno drugima.

Zašto je važno da dete ima roditelje koji zajedno učestvuju u njegovom odrastanju?

Uključeno očinstvo nije važno samo zbog rasterećenja majke. Ono je važno i zbog odnosa koji otac gradi sa detetom kroz svakodnevne, obične trenutke. Bliskost se ne stvara samo na porodičnim putovanjima, rođendanima i posebnim prilikama. Ona se gradi i tokom noćnog uspavljivanja, hranjenja, presvlačenja, čitanja priče, odlaska u park i utehe nakon teškog dana. Kada tata poznaje detetove navike, prepoznaje njegove potrebe i učestvuje u svakodnevnoj brizi, ne preuzima samo deo obaveza. On razvija samostalan odnos sa svojim detetom. Istovremeno, mama dobija više prostora da bude i žena sa sopstvenim potrebama, interesovanjima i životom izvan roditeljstva. Porodica u kojoj odgovornost nije koncentrisana na jednu osobu ima više prostora za dogovor, odmor i međusobnu podršku. To ne znači da će biti bez umora, nesuglasica i teških dana. Znači da nijedan roditelj ne mora da bude jedina osoba koja sve drži pod kontrolom.

Potpuni stranci postaju mama i tata: Novi trend sve popularniji – ljudi se odlučuju za roditeljstvo bez ulaska u emotivnu vezu

Kako izgleda ravnopravno roditeljstvo u stvarnom životu?

Promena ne mora da počne velikim obećanjima. Često je dovoljno da partneri prestanu da podrazumevaju da se obaveze same raspoređuju.

• Podelite odgovornost, ne samo zadatke. Dogovorite se ko samostalno vodi određene oblasti svakodnevnog života deteta, od odeće i opreme do pregleda i vrtića.
• Napravite prostor za razgovor o opterećenju. Umesto pitanja „Šta još treba da uradim?“, pokušajte sa „Šta nam trenutno najviše oduzima vreme i kako možemo drugačije da se organizujemo?“
• Ne očekujte da jedan roditelj sve zna. Oboje možete da učite o nezi, razvoju i potrebama deteta.
• Uvažite plaćeni i neplaćeni rad. Poslovne obaveze, briga o detetu i kućni poslovi moraju se posmatrati zajedno.
• Sačuvajte vreme za oba roditelja. Odmor ne bi trebalo da zavisi od toga da li je jedna osoba uspela da završi baš svaki zadatak.

Nijedna porodica nema potpuno isti raspored, mogućnosti ili potrebe. Zato cilj nije da svi roditelji žive po istom modelu, već da pronađu način da odgovornost, podrška i vreme za sebe ne budu jednostrano raspoređeni.

Novi trend među mamama izazvao buru! Stručnjaci upozoravaju: „Takvo roditeljstvo ne postoji“

Pitanje nije gde su tate, već zašto ih još uvek često zovemo da pomognu

Možda najveća promena u savremenom roditeljstvu počinje upravo u jeziku koji koristimo. Kada kažemo da tata „pomaže mami oko bebe“, nesvesno sugerišemo da je briga o detetu prvenstveno majčina odgovornost, a da se otac uključuje kada ima vremena ili kada mu se to zatraži. Ali tata ne pomaže mami da bude roditelj. On je roditelj. A mama ne bi trebalo da bude jedina osoba koja zna šta sve treba uraditi, kada to treba uraditi i kako da se cela porodica organizuje. Ravnopravno roditeljstvo ne znači da oba roditelja u svakom trenutku rade isto. Znači da nijedno od njih ne mora samo da nosi teret svega što roditeljstvo podrazumeva.

Jer iza pitanja „Gde su tate?“ ne krije se samo rasprava o podeli kućnih poslova. Krije se mnogo važnije pitanje: kako da stvorimo porodice u kojima su i majke i očevi zaista prisutni – ne samo kada je lako i lepo, već i u svim onim malim, svakodnevnim trenucima od kojih se sastoji život sa detetom?

Uključite se u razgovor

Kako je u vašoj porodici podeljena briga o deci? Da li oba roditelja ravnopravno planiraju, organizuju i obavljaju svakodnevne obaveze ili se od mame i dalje očekuje da sve drži pod kontrolom? Podelite svoje iskustvo u komentarima. Vaša priča može pomoći drugim roditeljima da prepoznaju izazove, pokrenu važan razgovor i pronađu način da zajedno grade pravedniji porodični život.