Dete je počelo da psuje otkako ide u vrtić: Kako da reagujete, a da ne napravite još veći problem?

Sve može da počne sasvim obično. Dete se vrati iz vrtića, igra se u dnevnoj sobi i odjednom izgovori psovku. Možda je ponovi dok se smeje, možda je kaže kada mu nešto ne uspe, a možda je izgovori baš onda kada želi da privuče pažnju. Roditelji se pogledaju u neverici. Odakle mu to? Ko ga je naučio? Da li to govori i drugoj deci? Da li vaspitači znaju šta se dešava?

Posebno iznenađenje nastaje kada je reč o detetu koje do tada nije koristilo takve izraze ili je tek počelo da sklapa rečenice. Ipak, činjenica da je dete usvojilo ružnu reč ne znači automatski da je postalo bezobrazno, da ima problem u ponašanju ili da roditelji nisu dobro obavili svoj posao. Deca predškolskog uzrasta uče posmatranjem, slušanjem i oponašanjem. Reči koje čuju od vršnjaka, odraslih ili iz medija mogu da ponavljaju i pre nego što razumeju njihovo značenje. Ponekad im je zanimljivo kako određena reč zvuči, a ponekad primete da izaziva snažnu reakciju odraslih.

Zato prvo pravilo glasi: ne paničite i ne donosite zaključke na osnovu jedne izgovorene reči. Važnije je da razumete šta se dogodilo i da detetu pokažete kako može drugačije.

Možda vas zanima

Šta kupiti za novorođenče, a šta vam zapravo nije potrebno? Spisak za buduće roditelje koji štedi novac i živce

Gde su tate? Da li je mama i dalje glavni roditelj čak i kada oboje rade?

Vlažne maramice za novorođenče: Da li su bezbedne i čime je najbolje brisati bebu?

Zašto deca u vrtiću počinju da koriste psovke?

Polazak u vrtić donosi mnogo novih iskustava. Dete upoznaje drugare, usvaja nove izraze, posmatra ponašanje druge dece i uči pravila zajedničkog života. U takvom okruženju može da čuje reči koje kod kuće nikada nije čulo ili koje odrasli koriste samo u određenim situacijama. Postoji nekoliko razloga zbog kojih dete može početi da ih ponavlja.

1. Želi da bude deo društva.

Kada primeti da se druga deca smeju određenoj reči ili da je često koriste, dete može da je ponovi kako bi učestvovalo u igri i osećalo se prihvaćeno.

2. Ispituje granice.

Predškolci postepeno otkrivaju da njihove reči utiču na druge. Ako primete da određeni izraz izaziva iznenađenje, smeh ili burnu reakciju, mogu poželeti da ga ponove kako bi videli šta će se sledeće dogoditi.

3. Ne razume u potpunosti značenje reči.

Dete može da ponavlja izraz koji je čulo, a da ne razume zašto je nepristojan, uvredljiv ili neprihvatljiv u određenim situacijama.

4. Pokušava da izrazi ljutnju ili frustraciju.

Ako još ne ume da kaže da je besno, razočarano ili povređeno, može da posegne za rečima koje je čulo od drugih.

5. Oponaša ponašanje koje vidi oko sebe.

Izvor ne mora biti drugo dete iz vrtića. Dete može da usvoji izraze od starije braće i sestara, odraslih ili iz sadržaja koje gleda. Važno je da roditelji ne pretpostave odmah da je za sve kriv neki određeni drugar. Cilj nije da pronađemo dete koje treba okriviti, već da razumemo kako je naše dete usvojilo određeno ponašanje i pomognemo mu da nauči šta može da uradi drugačije.

Kako da reagujete kada dete prvi put opsuje?

Prvi odgovor roditelja može da bude važan, ali ne mora da bude savršen. Ako vas dete iznenadi, udahnite i pokušajte da reagujete mirno. Umesto dugog predavanja, vikanja ili pitanja „Ko te je tome naučio?“, pokušajte da kratko i jasno postavite granicu.

Na primer:

„Čujem da si upotrebio ružnu reč. Tu reč ne koristimo da bismo razgovarali sa drugima. Ako si ljut, možeš da mi kažeš šta te je naljutilo“. Ovakav odgovor detetu šalje dve važne poruke: reč nije prihvatljiva, ali ono nije loše zato što ju je izgovorilo.

Ako dete pita šta ta reč znači, objasnite jednostavno i primereno njegovom uzrastu. Nema potrebe za dugim objašnjenjima, ali ni za zastrašivanjem.

Ako ne zna šta je izgovorilo, možete reći: „To je nepristojna reč koju neki ljudi koriste kada su ljuti, ali postoje načini da kažemo šta osećamo bez vređanja“.

Ako je reč upotrebljena da bi se neko povredio, razgovarajte i o posledicama: „Kada nekoga nazovemo tako, možemo da ga povredimo. Hajde da pronađemo način da kažeš šta ti smeta“. Cilj nije da dete samo nauči koju reč ne sme da izgovara, već i kako da se izražava kada je ljuto, uzbuđeno ili frustrirano.

Vaspitačica otkrila šta roditelji ostavljaju u vrtićkom ormariću: Jedna stvar joj se posebno zgadila

Pet grešaka koje roditelji treba da izbegnu

1. Vikanje i kažnjavanje zbog svake ružne reči

Razumljivo je da roditelji žele odmah da zaustave ponašanje koje smatraju neprihvatljivim. Ipak, preterano burna reakcija može da pretvori psovku u način na koji dete dobija pažnju. To ne znači da svaku psovku treba ignorisati. Znači da je korisnije mirno postaviti granicu i dosledno je ponavljati nego reagovati kao da se dogodilo nešto katastrofalno.

2. Smejanje zato što je dete izgovorilo nešto „smešno“

Ponekad je detetu zabavno da vidi kako se odrasli smeju njegovim rečima. Ako svaki put dobije snažnu reakciju, može da nastavi da ih koristi upravo zbog tog efekta. Ako vam je izraz neočekivan ili vas iznenadi, pokušajte da ne pravite predstavu od njega. Objasnite granicu i preusmerite razgovor.

3. Ispitivanje i okrivljavanje drugog deteta

Pitanja poput „Koji bezobrazni dečak te je tome naučio?“ mogu da podstaknu dete da nekoga okrivi, a da pritom ne pomognu u rešavanju problema. Bolje je pitati: „Gde si čuo tu reč?“ ili „Šta se dogodilo kada si je rekao?“ Tako možete da saznate više o situaciji bez unapred donetih zaključaka.

4. Duga predavanja koja dete ne može da razume

Predškolcu obično nije potreban govor od deset minuta o bontonu i poštovanju. Kratko objašnjenje, primer prihvatljivog izražavanja i dosledna reakcija često su korisniji.

5. Zabranjivanje reči bez učenja alternativnog ponašanja

Ako dete psuje kada izgubi igračku, neko mu ne da ono što želi ili se posvađa sa drugarom, potrebno mu je da nauči šta može da kaže umesto psovke.

Ponudite mu konkretne rečenice: „Ljuti me to“, „Ne sviđa mi se“, „Prestani, molim te“ ili „Treba mi pomoć“.

Tako dete ne uči samo šta ne treba da radi, već i šta može da uradi u istoj situaciji.

Kada treba razgovarati sa vaspitačicom?

Ako dete povremeno ponovi ružnu reč, a zatim prestane kada mu objasnite da nije prihvatljiva, obično nema razloga za veliku uzbunu. Međutim, ako se psovanje ponavlja, ako dete počinje da vređa druge, ako se reči koriste kao način zastrašivanja ili ako primetite da se ponašanje menja i u drugim situacijama, razgovor sa vaspitačicom može da bude koristan. Najbolje je da razgovor počne bez optuživanja.

Možete reći:

„Primетili smo da je dete počelo da koristi neke izraze koje ranije nije koristilo. Voleli bismo da razumemo u kojim situacijama se to događa i kako možemo zajedno da reagujemo“. 

Takav pristup ostavlja prostor za saradnju i pomaže da se utvrdi da li je reč o prolaznom oponašanju, ponavljanju izraza tokom igre ili ponašanju koje zahteva dodatnu pažnju. Ako dete uporno koristi uvredljive reči, deluje veoma uznemireno ili pokazuje druge značajne promene u ponašanju, roditelji mogu da se posavetuju sa pedijatrom ili dečjim psihologom. Važno je posmatrati širu sliku, a ne donositi zaključke samo na osnovu jedne psovke.

Šta ako dete kaže: „Ali svi moji drugari to govore“?

Ovo je trenutak kada roditelji mogu da pokažu detetu da razumeju njegovu potrebu da se uklopi, ali da granice i dalje postoje Umesto odgovora „Baš me briga šta drugi rade“, pokušajte ovako:

„Razumem da to čuješ od drugara i da možda želiš da govoriš kao oni. Ali ne moramo da koristimo svaku reč koju čujemo. Možeš da se družiš sa drugarima i da biraš kako ćeš ti da razgovaraš“.

Na taj način dete uči da pripadanje grupi ne znači da mora da oponaša baš sve što drugi rade. To je važna veština koja će mu kasnije pomoći i u drugim situacijama: kada vršnjaci insistiraju na nečemu što mu ne prija, kada ga nagovaraju da prekrši pravilo ili kada želi da bude prihvaćeno po svaku cenu.

„Tek je krenuo u vrtić, a već je zakačio nekoliko virusa“: Mama očajna, jedno pitanje muči mnoge roditelje

A šta ako i odrasli ponekad psuju?

Deca ne uče samo iz onoga što im govorimo već i iz onoga što vide da radimo. Ako roditelji koriste psovke kada su ljuti, u saobraćaju ili tokom rasprave, dete može da zaključi da su takve reči prihvatljiv način izražavanja u određenim situacijama.

To ne znači da roditelji moraju da budu savršeni. Ako vam se omakne ružna reč, možete da priznate grešku i pokažete detetu kako se ona ispravlja. Na primer: „Izgovorio sam ružnu reč jer sam se naljutio. To nije bio dobar način da kažem šta osećam. Sledeći put ću pokušati drugačije“. Takav odgovor ne slabi roditeljski autoritet. Naprotiv, pokazuje detetu da pravila važe za sve i da je moguće preuzeti odgovornost za sopstveno ponašanje.

Najvažnije je da dete nauči da reči imaju težinu

Ružne reči koje dete donese iz vrtića mogu da iznenade roditelje, ali same po sebi ne govore kakva će osoba dete postati. Predškolski period je vreme učenja jezika, emocionalne regulacije i društvenih pravila. Deca će ponekad ponavljati izraze koje ne razumeju, ispitivati granice i praviti greške dok uče kako da se ponašaju u različitim situacijama.

Uloga roditelja nije da ukloni svaku neprijatnu reč iz detetovog okruženja. To često nije moguće. Njegov zadatak je da detetu pomogne da razume kada reči mogu da povrede druge, kako da izrazi svoja osećanja i zašto je važno da poštuje sagovornike. Zato, sledeći put kada dete dođe iz vrtića sa novom psovkom, pokušajte da zastanete pre nego što reagujete. Postavite granicu. Objasnite. Saslušajte. Ponovite ako je potrebno. Jer cilj nije da dete nauči da ružne reči krije od roditelja, već da nauči da ih prepozna, razume zašto nisu prihvatljive i pronađe bolji način da kaže ono što oseća.

Da li ste se i vi susreli sa ovim problemom?

Da li je vaše dete počelo da koristi ružne reči nakon polaska u vrtić? Kako ste reagovali i šta vam je pomoglo da rešite situaciju? Podelite svoje iskustvo u komentarima, možda će baš vaš savet pomoći drugom roditelju koji se ovih dana pita odakle njegovom detetu nove reči.