Ove rečenice majke često izgovaraju deci, a upravo one mogu uticati na njihovo samopouzdanje i anksioznost

Roditelji često izgovaraju određene rečenice iz najbolje namere – žele da uteše dete, smire ga ili ga zaštite od povrede. Ipak, način na koji razgovaramo sa mališanima može da utiče na to kako će oni naučiti da prepoznaju, razumeju i regulišu sopstvene emocije. Kada se dečja osećanja uporno umanjuju ili odbacuju, dete može da stekne utisak da nije u redu da bude tužno, uplašeno ili uznemireno. To ne znači da će pojedinačna rečenica nužno izazvati anksioznost, ali ponavljani obrasci komunikacije mogu da utiču na emocionalni razvoj i osećaj sigurnosti. Evo devet čestih roditeljskih rečenica na koje vredi obratiti pažnju.

1. „Prestani da plačeš“

Roditeljima ponekad ponestane strpljenja kada dete dugo plače ili ima napad besa, pa pokušavaju da zaustave suze ovom rečenicom. Međutim, dete može da je doživi kao poruku da su tuga i druge neprijatne emocije nešto što treba sakriti. Umesto toga, pokušajte da pokažete razumevanje: „Vidim da si tužan. Tu sam, možemo da razgovaramo kada budeš spreman.“ Na taj način dete uči da su osećanja dozvoljena, ali i da postoje načini da se sa njima izbori.

2. „Smiri se“

Ova rečenica često se izgovara kada roditelj želi da što pre prekine neprijatnu situaciju. Ipak, kada je dete već uznemireno, zahtev da se odmah smiri može da izazove dodatnu frustraciju jer ono možda još ne zna kako da kontroliše ono što oseća. Mnogo je korisnije da mu pomognete da pronađe način da se umiri. Govorite mirno, ostanite uz njega i ponudite mu jednostavne izbore – da zajedno udahnete nekoliko puta, sednete na mirnije mesto ili razgovarate kada se intenzitet emocija smanji.

3. „Požuri!“

Jutarnja žurba, spremanje za školu i kašnjenje mogu da budu stresni za celu porodicu. Kada roditelj zbog toga povisi ton, dete može da oseti dodatni pritisak, naročito ako mu je već teško da pređe sa jedne aktivnosti na drugu. Ako se ovakve situacije često ponavljaju, pokušajte da unapred pripremite odeću, ranac i ostale stvari koje su potrebne za izlazak. Kada se svi smire, razgovarajte sa detetom o tome šta se dogodilo i objasnite mu da ste bili pod stresom, ali da vikanje nije najbolji način da se problem reši. Tako mu pokazujete da je u redu osećati nervozu, ali i da je moguće pronaći zdravije načine za suočavanje sa njom.

4. „Ne brini“

Kada je dete uplašeno zbog kontrolnog zadatka, odlaska kod lekara ili neke nove situacije, roditelj često želi da ga uteši rečima „ne brini“. Ipak, takva poruka ne uklanja automatski strah, a dete može da stekne utisak da njegove brige nisu važne. Umesto da odmah odbacite strah, pitajte ga šta ga tačno muči. Možete da kažete: „Razumem da te ovo brine. Hajde da vidimo šta možemo da uradimo.“ Takav razgovor pomaže detetu da se oseća saslušano i da lakše sagleda situaciju.

5. „Nije to ništa strašno“

Ono što odraslima deluje beznačajno detetu može da bude veoma važno. Polomljena igračka, izgubljena omiljena stvar ili svađa sa drugarom mogu da izazovu snažnu reakciju jer dete tek uči da razume i reguliše svoja osećanja. Ako mu kažete da problem nije važan, ono može da se oseti neshvaćeno. Bolje je da priznate njegov doživljaj: „Znam da ti je to važno i da si sada razočaran.“ To ne znači da morate da ispunite svaki zahtev, već da možete da postavite granice bez omalovažavanja detetovih osećanja.

6. „Dobro si“

Kada dete padne, udari se ili se uplaši, roditelj često instinktivno kaže da je sve u redu. Takva reakcija može da bude dobronamerna, ali dete možda oseća bol ili strah i nije spremno da odmah poveruje da nema razloga za zabrinutost. Umesto da unapred zaključite kako se oseća, proverite da li je dobro: „Jesi li se povredio? Da li te nešto boli?“ Tako dete uči da obrati pažnju na sopstvene potrebe i da ih izrazi, umesto da ih potiskuje kako bi udovoljilo drugima.

7. „Pašćeš i slomićeš vrat“

Roditelji upozoravaju decu jer žele da ih zaštite od opasnosti. Međutim, preterano dramatična upozorenja mogu da pojačaju strah, posebno kada se koriste i u situacijama koje ne predstavljaju ozbiljan rizik. Umesto zastrašivanja, objasnite detetu šta konkretno može da bude opasno i kako da se zaštiti. Na primer: „Penji se pažljivo i drži se za rukohvat.“ Kada govorite smireno i jasno, dete lakše uči da proceni rizik, a da pritom ne doživljava svaku novu aktivnost kao pretnju.

8. „Saberi se“

Kada dete vrišti, plače ili se baca po podu, roditelj može da pomisli da će stroga reakcija brzo prekinuti takvo ponašanje. Ipak, zahtev da se „sabere“ ne daje mu konkretne smernice o tome kako da se izbori sa emocijama. U takvim trenucima često je korisnije da pokažete empatiju: „Vidim da ti je sada baš teško“ ili „Razumem da si ljut, ali ne mogu da dozvolim da udaraš druge“. Na ovaj način priznajete detetova osećanja, a istovremeno postavljate jasne granice. Razumevanje ne znači da treba da odobravate svako ponašanje. Dete može da bude ljuto ili razočarano, ali i dalje mora da nauči da svoja osećanja izražava na bezbedan način.

9. „Pusti mene da to uradim umesto tebe“

Kada dete pokušava da veže pertle, obuče se ili samo sipa vodu u čašu, roditelju može biti lakše da preuzme zadatak i završi ga umesto njega. To je posebno primamljivo kada se žuri ili kada odrasla osoba strahuje da će dete nešto prosuti ili pogrešiti. Međutim, ako roditelj stalno preuzima aktivnosti koje dete može da savlada uz malo vežbe, ono dobija manje prilika da razvije samostalnost i poverenje u sopstvene sposobnosti. Pokušajte da mu date dovoljno vremena i ponudite pomoć samo kada je potrebna. Umesto da odmah uradite sve umesto njega, možete da kažete: „Probaj još jednom, a ja ću ti pomoći ako zapneš.“ Tako dete uči da greške nisu razlog za odustajanje i da ne mora sve da uradi savršeno iz prvog pokušaja.

Nije cilj da roditelji uvek biraju savršene reči

Svaki roditelj ponekad izgubi strpljenje, povisi ton ili izgovori nešto što kasnije poželi da je drugačije formulisao. To samo po sebi ne znači da će dete razviti anksioznost ili trajne emocionalne teškoće. Mnogo je važnije kakav obrazac komunikacije postoji u porodici i da li dete ima priliku da bude saslušano, da izrazi osećanja i da nauči kako da se sa njima nosi. Ako shvatite da ste reagovali previše burno, možete se vratiti na razgovor, izviniti se i objasniti šta biste sledeći put uradili drugačije. Time detetu pokazujete da su greške deo života, da se odnosi mogu popravljati i da neprijatne emocije ne moraju da se kriju. Deci nije potreban savršen roditelj, već odrasla osoba koja pokušava da ih razume, pruži im sigurnost i pomogne im da postepeno razviju emocionalnu samostalnost.