Kad igre postanu maltretiranje: Toksične zajednice u gejmingu

Tu se sklapaju prijateljstva, dele pobede i porazi, ali se, nažalost, sve češće dešava i druga strana medalje – digitalno maltretiranje koje ostaje nevidljivo odraslima.

Poruke koje se šalju „u četiri oka“

U mnogim onlajn igrama granica između šale i uvrede brzo se briše. Ono što počne kao dobacivanje zbog loše partije, lako preraste u konstantno ponižavanje, isključivanje iz tima i poruke koje se šalju „u četiri oka“. Deca često trpe takvo ponašanje jer ne žele da izgube ekipu, status u igri ili osećaj da negde pripadaju.

Možda vas zanima

Niko vam ovo nije rekao: Skrivene poruke iz „101 dalmatinca“ koje menjaju decu

Opasan trend, deca na udaru zbog roditeljskih odluka: Ovo sve češće pogađa decu u Srbiji

Zašto je „Čovek po imenu Uve“ omiljena knjiga mnogih odraslih: Bestseler koji bi i tinejdžeri trebalo da pročitaju

Jedan tinejdžer S.N. ispričao nam je da je u početku igrao iz čiste zabave, ali da je vremenom počeo da se oseća napeto čim uključi igru. Greške su mu prebacivali, smejali se njegovom glasu i namerno ga izostavljali iz dogovora. Kada bi pokušao da se odbrani, govorili su mu da preteruje i da „ne zna da primi šalu“. Iako nije bilo fizičkog kontakta, osećaj neprijatnosti i stida pratio ga je i kada bi ugasio računar.

Nema modrica

Ono što ovaj vid nasilja čini posebno opasnim jeste to što se dešava u realnom vremenu, ali bez vidljivih tragova. Nema modrica, nema nastavnika koji to vidi, nema roditelja u sobi. Sve se odvija kroz slušalice, četove i privatne poruke. Deca zato često ćute, ubeđena da ih niko neće shvatiti ozbiljno ako kažu da ih „neko maltretira u igrici“.
Toksične zajednice u gamingu često funkcionišu po pravilima jačeg. Ko ima više iskustva, bolji rejting ili glasniji nastup, nameće se drugima. Slabiji se ili prilagode ili bivaju izbačeni. U takvom okruženju dete lako počne da veruje da je problem u njemu, a ne u ponašanju drugih.

Stručnjaci upozoravaju da ovakva iskustva mogu da utiču na samopouzdanje, raspoloženje i socijalno ponašanje dece, posebno ako se ponavljaju i traju duže vreme. Povlačenje, nervoza, izbegavanje razgovora i nagle promene u ponašanju često su prvi znaci da nešto nije u redu.

To više nije igra

Važno je da se o ovome govori bez umanjivanja problema. Rečenice poput „to je samo igra“ ili „isključi i gotovo“ često zatvaraju vrata poverenja. Deci je potrebna poruka da imaju pravo da se zaštite, da blokiraju, prijave ili jednostavno napuste okruženje koje im škodi.

Igre treba da ostanu ono što su namenjene da budu – prostor zabave, učenja i druženja. Kada postanu izvor straha i poniženja, to više nije igra, već problem koji zaslužuje pažnju i razumevanje.