Vršnjački „cancel culture“: Psiholog otkriva koliko je opasno kada vam deca “otkažu” dete i pretvore ga u metu

Ono što je nekada bila svađa u školskom dvorištu, danas se pretvara u digitalni linč – u grupama na mrežama, preko poruka, storija i komentara. Vršnjački „cancel culture“ ne bira uzrast i ostavlja duboke emocionalne posledice.

Psiholog Marija Ostojić objašnjava da je ovaj fenomen posebno opasan jer se često predstavlja kao „pravda“ ili „zaštita grupe“:

— Kada se jedno dete proglasi neprijateljem, ostali dobijaju lažni osećaj pripadnosti i moralne nadmoći. U stvarnosti, reč je o grupnoj dinamici u kojoj se odgovornost razvodnjava, a empatija gubi.

Možda vas zanima

Niko vam ovo nije rekao: Skrivene poruke iz „101 dalmatinca“ koje menjaju decu

Opasan trend, deca na udaru zbog roditeljskih odluka: Ovo sve češće pogađa decu u Srbiji

Zašto je „Čovek po imenu Uve“ omiljena knjiga mnogih odraslih: Bestseler koji bi i tinejdžeri trebalo da pročitaju

Dete koje je „otkazano“ često ne zna ni zbog čega je postalo meta. Nekad je to nesporazum, pogrešno protumačena poruka, drugačije mišljenje ili jednostavno – različitost. U digitalnom prostoru, etiketa se brzo širi, a povratka gotovo da nema.

-Deca u tim situacijama doživljavaju intenzivan osećaj srama, straha i bespomoćnosti. Najopasnije je što često ćute, jer misle da su kriva ili da će se situacija pogoršati ako progovore, upozorava Ostojić.

Kako roditelji mogu da prepoznaju da je dete žrtva „cancel culture“-a?

Znakovi su često suptilni: povlačenje, izbegavanje škole, nagle promene raspoloženja, strah od telefona ili, suprotno, opsesivno proveravanje poruka. Dete može početi da umanjuje sopstvenu vrednost i da govori kako „nije važno“ ili „nije bitno šta se dešava“.

— Roditelji često pogreše pokušavajući da odmah „reše problem“. Prvi korak nije akcija, već slušanje. Dete mora da oseti da mu verujete i da nije samo, ističe psiholog.

Šta roditelji mogu da urade?

Najpre, važno je validirati detetova osećanja. Rečenice poput „ma proći će“ ili „ignoriši“ mogu dodatno da ga povrede. Umesto toga, priznajte da je situacija teška i nepravedna. Razgovarajte sa detetom o grupnoj dinamici. Objasnite mu da isključivanje često nema veze sa njegovom vrednošću, već sa potrebom grupe da pronađe „krivca“.

Uključite školu ako se isključivanje preliva i na nastavu ili školski život. „Cancel culture“ nije samo digitalni problem – on utiče na obrazovanje, mentalno zdravlje i osećaj sigurnosti deteta.

-Posebno je važno učiti decu da ne učestvuju u isključivanju drugih, čak i kada nisu direktne žrtve. Ćutanje i pasivno posmatranje takođe održavaju nasilje, naglašava Marija Ostojić.

Na kraju, deci treba jasno poručiti da pripadnost ne sme da se gradi na tuđem poniženju. Prijateljstva koja opstaju samo dok neko drugi pati – nisu prava prijateljstva.
Vršnjački „cancel culture“ ostavlja ožiljke koji se ne vide na prvi pogled. Zato je uloga odraslih ključna – da prepoznaju, reaguju i deci pokažu da nijedno dete ne zaslužuje da bude izbrisano.