„Roditelji misle autizam, zapravo je ekranizam“ Defektološkinja za Mame o novoj zavisnosti kod dece

Živimo u vremenu u kom smo okruženi ekranima i konstantno smo izloženi kratkim, brzo smenjujućim informacijama, jakim bojama, animacijama i sadržajima koji neprestano stimulišu naš mozak. Tehnologija je postala deo naše svakodnevnice i teško ju je potpuno izbeći

Tatjana Tovirac, master defektolog oligofrenolog za Mame kaže da tehnologiju ipak možemo kontrolisati. Za naš portal govorila je iz ugla mame defektologa. Ističe, nije protiv tehnologije, naprotiv.

– Smatram da ukoliko se koristi smisleno i umereno, može biti dobar alat. Problem nastaje kada ekran zameni igru, kontakt, razgovor i zajednički provedeno vreme u bilo kom odnosu, ali prvenstveno u odnosu dete – odrasli.

Možda vas zanima

TikTok i YouTube nisu dovoljno sigurni za decu: U ovim godinama se susreću sa najštetnijim sadržajima

„Vrištala sam na trogodišnjeg sina“ Influenserka objavila iskrenu ispovest o „majčinskom besu“

Ako dete uvek sedi po strani, ima glavobolje, hronični umor… Psiholog za Mame.rs o opasnim posledicama

Šta je uopšte ekranizam?

Naša sagovornica objasnila nam je šta je to ekranizam.

Važno je da naglasim da ekranizam nije dijagnoza. To je termin koji se poslednjih godina koristi za opisivanje posledica prekomerne upotrebe ekrana na razvoj deteta. Mozak deteta se najintezivnije razvija od rođenja pa do treće godine, upija kao sunđer sve što mu se plasira iz okruženja. Kao mama dve devojčice od 4 i 5.5 godina, veoma dobro razumem koliko roditeljstvo ume da bude iscrpljujuće. Nekada je zaista teško stalno animirati dete, posebno uz posao, kućne obaveze i ubrzan tempo života. Međutim, često zaboravljamo jednu veoma važnu stvar – deci nije potrebna konstantna animacija. Tu dolazimo do nečega što danas mnogim roditeljima deluje gotovo „zabranjeno“ – dosade. A dosada je zapravo veoma važna za razvoj. Iz dosade nastaju ideje, kreativnost, mašta i spontana igra. Kada dete nema gotovu stimulaciju ispred sebe, samo osmišljava aktivnosti i ulazu u svet simboličke igre. Naravno, potrebe deteta razlikuju se u zavisnosti od uzrasta.

Ona je potom govorila o opasnosti koju svi roditelji mahom nesvesno čine.

– Prekomerna i neadekvatna upotreba ekrana podrazumeva da dete veći deo dana provodi uz ekran (televizor je stalno uključen u pozadini, telefon je prisutan tokom hranjenja, uspavljivanja, šetnje ili igre). Tada dete polako propušta ono najvažnije – učenje kroz interakciju sa ljudima i okruženjem. U praksi sve češće primećujem da telefoni postaju „digitalna dadilja“ – sredstvo koje treba da nahrani, uspava, smiri i zabavi dete. Takve navike se vrlo lako otmu kontroli pa roditelji često kažu „Nismo ni primetili da toliko koristi telefon“, „Tako jede, drugačije nema šanse“, „Samo se uz pesmice smiri“…. A onda, odjednom, sa dve godine dete ne priča, ne odaziva se na ime, ima slabiji kontakt očima, nema zajedničku pažnju, ima slabiju socijalnu interakciju, nezainteresovanost za ljude, problem u regulaciji ponašanja i emocija. I tad se svi zapitaju i uplaše, da nije autizam?

– Tu je caka, deca koja su od najranijeg uzrasta „ekranizovana“ mogu ispoljavati ponašanja koja veoma podsećaju na simptome iz spektra autizma. Važno je naglasiti da ekrani ne izazivaju autizam. Kako da znamo da li je autizam ili ne? Autizam je neurorazvojno stanje sa kojim se dete rađa i ono nije posledica roditeljskih postupaka, televizora ili telefona. Autizam nije prolazno stanje koje „nestaje“ ukidanjem ekrana. Kada se uradi defektološka procena i kada se dete uključi u tretman, stručnjak prati način na koji dete reaguje na kontakt, igru, komunikaciju i promene u svakodnevnim navikama. Kod dece koja su „ekranizovana“, nakon postepenog ukidanja ekrana često dolazi do značajnih pomaka – dete počinje više da obraća pažnju na stvari oko sebe, uspostavlja kontakt, razvija igru i napreduje u govorno-jezičkom razvoju. Takva deca mogu nastaviti uredan razvojni tok kada se problem prepozna na vreme i kada dobiju adekvatnu podršku.

Naša sagovornica ističe da dete sa bilo kojom razvojnom dijagnozom, takođe može biti „ekranizovano“.

– Ekrani mogu dodatno produbiti postojeće teškoće, smanjiti iniciranje komunikacije, produžiti pasivnost i otežati razvoj socijalnih i komunikacijskih veština.
Suština je dakle, da ekrani štete svima ukoliko se ne koriste umereno i adekvatno (prema SZO, deca do druge godine ne treba uopšte da budu izložena ekranima, a nakon druge godine preporuka je, ako baš mora da se uvedu, da to bude do 1sat tokom dana i to uz prisustvo odrasle osobe i aktivno gledanje).

Saveti za roditelje:

Tatjana Tovirac, master defektolog oligofrenolog dala je korisne savete roditeljima koji imaju problem sa ekranizmom kod deteta.

– postepeno smanjivanje ekrana jer naglo ukidanje može izazvati veliki otpor i frustraciju kod deteta.
– gašenje televizora kada ga niko aktivno ne gleda
– izbegavanje ekrana pred spavanje
– ograničavanje gledanja kratkih i brzih sadržaja na telefonu
– smanjiti puštanje sadržaja na telefou i samostalno držanje telefona
– važan je i sadržaj koji se gleda (neka bude na maternjem jeziku)
– pronaći neki smislen crtani, odgledati sa detetom, tokom gledanja komentariši, pitaj dete šta vidi, o čemu se radi u crtaću (tako podstičemo aktivno gledanje i komunikaciju)
– postaviti granicu, gledamo 15 minuta pa gasimo
– ostati dosledan u postavljanju granica
– više boravka napolju i u prirodi (igre loptom, šetnja i imenovanje svega što vidite oko sebe)
– čitanje bajki, slikovnica pred spavanje i tokom dana
– uključivanje deteta u svakodnevne aktivnosti (raspremanje, zalivanje cveća, stavljanje veša u mašinu itd.)

Deci nisu potrebni savršeni roditelji, niti potpuna zabrana tehnologije. Potrebni su prisutni roditelji, prostor za igru, dosadu, maštu i odnos – jer upravo kroz odnos dete najviše raste i razvija se.