Devojčica je plakala zbog izgubljene lutke, a onda joj je prišao Kafka: Ono što je radio narednih nedelja i danas dira roditelje

Jedna devojčica, izgubljena lutka i čovek koji njenu tugu nije pokušao da umanji rečima da je to „samo igračka“.

Priča koja se više od jednog veka vezuje za Franca Kafku pokazuje koliko dečja osećanja mogu da budu velika i koliko ponekad malo mašte odraslih može da pomogne detetu da prihvati gubitak.

Bilo je to 1923. godine. Kafka je tada živeo u Berlinu sa Dorom Diamant, svojom poslednjom životnom saputnicom. Jednog dana, tokom šetnje parkom, naišli su na devojčicu koja je neutešno plakala.

Možda vas zanima

Noćna dadilja otkriva kako izgleda posao koji roditeljima vraća san: Papreno naplaćuje po satu, ali se stvarno isplati

Majka je sinu obrisala Minecraft svet koji je gradio šest godina: Roditelji pobesneli zbog njenog poteza

Dete je odlomilo zub? Stomatolozi: Ne bacajte delove, već ih stavite u mleko!

Izgubila je svoju lutku.

Umesto da joj kaže da će dobiti drugu ili da nema razloga toliko da tuguje, Kafka je smislio potpuno drugačiju priču.

Lutka nije bila izgubljena. Otputovala je.

„Lutka mi je poslala pismo“

Prema priči koju je Dora Diamant kasnije ispričala, Kafka je devojčici rekao da pouzdano zna da je njena lutka krenula na putovanje jer mu je poslala pismo.

Devojčica je poželela da vidi pismo.

Kafka ga, naravno, nije imao. Rekao joj je da ga je ostavio kod kuće i obećao da će joj ga doneti sledećeg dana.

Potom se vratio kući i zaista seo da ga napiše.

Dora je kasnije govorila da Kafka zadatku nije pristupio kao bezazlenoj dečjoj igri. Pismo je pisao ozbiljno i posvećeno, kao što je pristupao sopstvenom književnom radu.

Sledećeg dana vratio se devojčici.

A onda nije stao.

Pisma su stizala nedeljama

Narednih nedelja Kafka je nastavio da piše pisma u ime izgubljene lutke.

U njima je lutka devojčici pričala o svom novom životu i putovanjima. I dalje ju je volela, ali je želela da upozna svet i doživi nove avanture.

Umesto naglog nestanka koji dete nije moglo da razume, Kafka je gubitku dao priču.

Devojčica je tako mogla da zamišlja da njena voljena igračka negde postoji, putuje i srećna je.

Prema jednoj od zabeleženih verzija Dorinog svedočenja, priča je trajala oko tri nedelje. Na kraju je lutka u pismima odrasla, zaljubila se i udala, čime je Kafka pronašao način da objasni zbog čega više ne može da se vrati svojoj nekadašnjoj vlasnici.

Pisma nikada nisu pronađena

Upravo ovde se stvarna priča i legenda koja se danas deli društvenim mrežama razdvajaju.

Originalna pisma koja je Kafka navodno pisao devojčici nikada nisu pronađena, a nije pouzdano utvrđen ni identitet deteta.

Godinama kasnije bilo je čak pokušaja da se pronađe žena koja je kao devojčica mogla da upozna Kafku u berlinskom parku, ali bez uspeha.

Priča nam je poznata prvenstveno zahvaljujući Dori Diamant, koja ju je ispričala nakon Kafkine smrti.

A šta je sa novom lutkom?

Na internetu se danas često može pročitati još emotivniji nastavak.

Prema toj verziji, Kafka je devojčici kupio novu lutku. Kada mu je rekla da ona uopšte ne liči na njenu izgubljenu igračku, navodno joj je predao poruku u kojoj lutka objašnjava da ju je „putovanje promenilo“.

Još popularnija verzija tvrdi da je devojčica mnogo godina kasnije unutar lutke pronašla Kafkinu skrivenu poruku o tome da ćemo ono što volimo možda izgubiti, ali da će nam se ljubav vratiti u nekom drugom obliku.

Za te detalje, međutim, nema pouzdanih istorijskih dokaza i ne pripadaju najranijem poznatom svedočenju o ovom događaju.

Priča o tome kako odrasli mogu da vide svet očima deteta

Možda je upravo ono što je potvrđeno dovoljno lepo.

Kafka nije imao svoju decu, ali je, prema svedočenju žene koja je tada bila uz njega, nekoliko nedelja svog života posvetio tužnoj devojčici koju gotovo sigurno pre toga nije poznavao.

Nije joj govorio da prestane da plače.

Nije joj objašnjavao da je lutka samo predmet.

Umesto toga, prihvatio je da je za nju taj gubitak stvaran i veliki.

I ušao je u njen svet.

Možda upravo zbog toga priča o Kafki i izgubljenoj lutki opstaje duže od jednog veka. Bez obzira na detalje koje je legenda kasnije dodala, u njenom središtu ostala je jednostavna ideja koju svaki roditelj može da razume: ono što odraslom izgleda kao sitnica, za dete može predstavljati čitav svet.