Kristina je ispraćena na večni počinak, a njene reči još odzvanjaju: „Plačem tiho, sama, nikome ništa ne pričam“ – ovo treba da čuje svaka žena

Kristina Kovačević Hitrec, poznata hrvatska blogerka i autorka „Maminog bloga“, danas je ispraćena na večni počinak. Poslednji ispraćaj bio je zakazan za 16 časova na mesnom groblju Rakov Potok–Horvati, a nakon sahrane najavljena je i misa zadušnica u Župnoj crkvi Presvetog Srca Isusova. Kristina je preminula u 38. godini, ostavivši iza sebe supruga i šestoro dece.

Dok se njeni najbliži opraštaju od nje, ostale su stotine objava u kojima je tokom godina bez ulepšavanja govorila o majčinstvu, porodici, razvodima, svakodnevnim problemima, ali i trenucima kada joj je bilo teško.

Jedna od njih danas posebno odzvanja.

Možda vas zanima

„Da to položim, mama, bilo bi vrh“: Vedinova smrt otvorila pitanje koje nijedan roditelj ne bi smeo da ignoriše

Vesna Zmijanac izgubila dva sina u sedmom mesecu trudnoće: „Verovala sam da ću umreti od tuge za izgubljenim bebama“

Oglasila se Emilija Milojević nakon smrti autorke Maminog bloga: „Muka mi je od svih vas koji to radite zbog lajkova“

Ne zato što iz Kristinih starih reči treba tražiti objašnjenje njene smrti. Uzrok njene smrti nije javno potvrđen i bilo bi pogrešno povezivati ga sa pojedinačnim objavama koje je ranije pisala.

Njene reči, međutim, opisuju nešto što će razumeti mnoge žene koje spolja nastavljaju da funkcionišu dok iznutra prolaze kroz težak period.

„Nema dana da ne zaplačem. Tiho. Sama“

Mesecima pre smrti Kristina je javno pisala o periodu u kojem joj je bilo teško.

Bila je majka, vozila decu u školu i vrtić, završavala svakodnevne obaveze i spolja nastavljala svoj život.

A onda je otkrila šta se događalo kada ostane sama.

– Nema dana da ujutro, dok vozim djecu u školu i vrtić, ne zaplačem. Tiho. Sama.

Još jedna njena rečenica možda je podjednako važna:

– Nikome ništa ne pričam, držim to u sebi.

Upravo zbog toga njena objava danas može da bude povod za razgovor koji se ne odnosi samo na Kristinu.

Odnosi se na svaku ženu koju pitamo kako je, a ona automatski odgovori: „Dobro sam.“

Žena koja funkcioniše nije nužno žena koja je dobro

Postoji predstava da ćemo lako prepoznati osobu kojoj je potrebna pomoć.

Da neće ustajati iz kreveta. Da će neprestano plakati. Da neće moći da radi. Da će svima oko sebe biti očigledno da nešto nije u redu.

Ali psihičke teškoće ne moraju uvek tako da izgledaju.

Žena može da ustane rano, spremi decu, odvede ih u školu, ode na posao, kupi namirnice, skuva ručak, odgovara na poruke i uveče proverava domaće zadatke.

I da joj istovremeno bude veoma teško.

Zato „ona sve stiže“ i „deluje normalno“ nisu odgovori na pitanje kako se neko zaista oseća.

Majke često nauče da svoje potrebe stave poslednje

Majčinstvo sa sobom nosi veliki broj obaveza koje drugi ljudi ponekad ni ne vide.

Nije to samo spremanje obroka ili odlazak po dete.

To je razmišljanje o tome šta nedostaje u frižideru, kada je roditeljski sastanak, ko treba kod lekara, da li su kupljene patike, kada treba platiti ekskurziju, šta će biti za večeru i kako rešiti sledeći problem.

Kada se na to dodaju posao, partnerski odnosi, finansije i drugi životni problemi, žena lako može da navikne sebe da postoji još samo jedno pitanje koje stalno odlaže:

Kako sam ja?

„Izdrži zbog dece“ nije uvek pomoć

Kada majka kaže da više ne može, ljudi često imaju najbolju nameru.

„Moraš biti jaka.“

„Imaš decu.“

„Misli na njih.“

„Sve će proći.“

„Ti možeš sve.“

Takve rečenice mogu zvučati kao podrška, ali osobi kojoj je zaista teško ponekad samo dodaju još jednu obavezu – da mora da bude jaka čak i onda kada više nema snage.

Mnogo korisnije može biti:

„Vidim da ti je teško. Hoćeš li da mi kažeš šta se događa?“

I onda saslušati odgovor.

Bez trenutnog rešavanja problema. Bez poređenja sa tuđim životom. Bez objašnjavanja da „ima zbog čega da bude srećna“.

Obratite pažnju kada žena počne da nestaje iz sopstvenog života

Jedan težak dan nije depresija. Ni nekoliko dana tuge automatski ne znači da postoji psihički poremećaj.

Ali velike promene koje traju ne treba ignorisati.

Ako osoba počne da se povlači od ljudi koje je volela, izgubi interesovanje za stvari koje su je ranije radovale, ima velike probleme sa spavanjem, stalno je iscrpljena, teško se koncentriše, govori da ništa nema smisla ili da je drugima teret, potrebno je obratiti pažnju.

Posebno ozbiljno treba shvatiti svako pominjanje smrti, želje da osoba nestane ili rečenice da bi drugima bilo bolje bez nje.

Nemojte se plašiti da pitate direktno

Ako postoji razlog za ozbiljnu zabrinutost, razgovor ne mora da se vodi u šiframa.

Može se pitati:

„Da li razmišljaš da sebi nešto uradiš?“

„Da li razmišljaš o samoubistvu?“

Stručne smernice Svetske zdravstvene organizacije naglašavaju da direktno pitanje o samoubistvu ne povećava verovatnoću da će osoba sebi nauditi. Otvoren razgovor može da joj omogući da prvi put kaže ono što je do tada skrivala.

Ako osoba kaže da namerava sebi da naudi ili postoji neposredna opasnost, ne treba je ostavljati samu i potrebno je odmah uključiti hitnu i stručnu pomoć.

A nekada treba postaviti samo još jedno pitanje

Možda iz Kristinine stare objave ne treba izvlačiti nikakav zaključak osim jednog veoma jednostavnog.

Kada žena koju volimo kaže:

„Dobro sam.“

možda vredi ostati još minut i pitati:

„A kako si stvarno?“

Jer ponekad osoba ne traži pomoć zato što ne zna kako. Ponekad ne želi da optereti druge. Ponekad se toliko navikla da sve nosi sama da joj ćutanje postane normalno.

A nekada je potrebno da neko drugi prvi primeti da joj je teško.

Kristina je jednom napisala da plače tiho i sama i da nikome ne priča kroz šta prolazi.

Danas, dok se njeni najbliži opraštaju od nje, te reči ne treba pretvarati u odgovor na pitanje zašto je umrla.

Ali mogu da ostanu kao podsetnik živima:

Ne čekajte da žena koju volite sama zatraži pomoć. Pitajte je kako je. Saslušajte je. I ako vidite da joj je ozbiljno teško, pomozite joj da dođe do stručne podrške.

Inače, da podsetimo, Kristinu su osuđivali jer je decu dobila sa tri različita muškarca – ovako je odgovarala onima koji su je prozivali.