„Mesec dana sam se oporavljala od šoka“: Milica iz Srbije otkrila kako je saznala da njen sin ima autizam

Kada je Milica iz Beograda rodila sina Strahinju, činilo se da je sve prošlo u najboljem redu. Trudnoća je bila uredna, porođaj bez većih komplikacija, a dečak je na rođenju dobio ocenu devet. Ipak, kako su meseci prolazili, počela je da primećuje da se njegov razvoj razlikuje od razvoja druge dece. U početku su je uveravali da nema razloga za brigu i da je reč o prolaznom kašnjenju. Međutim, s vremenom su se pojavili novi znaci koji su je podstakli da potraži stručnu pomoć. Poziv iz vrtića, prvi epileptični napad i konačna dijagnoza autizma bili su trenuci koji su promenili život ove porodice. Danas Milica otvoreno govori o strahovima kroz koje je prošla, podršci supruga i svakodnevnim izazovima, ali i o malim pomacima koji njenoj porodici donose veliku radost.

Prve sumnje pojavile su se tokom prve godine

Strahinjini prvi meseci života protekli su mirno. Prema Miličinim rečima, dečak je bio umiljat, imao je socijalni osmeh i reagovao kada bi ga pozvala. Ipak, oko šestog meseca primetila je da neke razvojne veštine usvaja sporije od svojih vršnjaka.

„Trudnoća je protekla potpuno uredno. Živeli smo tada u Beogradu, lekari su sve pratili i beba se razvijala normalno. Prenela sam sedam dana, pa su malo izazvali porođaj, ali je dobio ocenu devet. Bio je prelep, sladak dečak koji nije mnogo plakao. Do četvrtog ili petog meseca imao je socijalni osmeh, okretao se kad bih ga pozvala i reagovao na mene“, prisetila se Milica.

Možda vas zanima

Dijagnozu autizma dobio je sa 33 godine, a već je bio suprug i otac: „Oduvek sam znao da sam pomalo drugačiji“

Zašto nema smisla čekati da dete prohoda i progovori pre MMR vakcine? Doktorka Mira odgovorila na dilemu koja muči roditelje

Kako podržati detetovu samostalnost i sačuvati snagu porodice u borbi sa smetnjama u razvoju: Defektolog Olivera Banović Milošević za Mame

Kako je dodala, ubrzo je uočila da se razvojne razlike nastavljaju, iako su je ljudi iz okruženja uveravali da će dečak nadoknaditi propušteno. Nakon preseljenja na Zlatibor, postala je sve zabrinutija zbog promena u njegovom ponašanju, posebno zbog toga što se ponekad nije odazivao na poziv. Milica se osvrnula i na to što je sinu puštala crtaće, verujući da je reč o bezazlenoj aktivnosti.

„Moja velika greška, koju pošteno priznajem kao roditelj, bila je puštanje crtaća. Puštala sam mu Baby TV i crtaće na srpskom misleći da je to bezazleno, a to je izuzetno loša stvar za razvoj deteta. On je počeo selektivno da se odaziva, a ja sam počela da alarmiram supruga da mi je nešto sumnjivo. Svi oko mene su me smirivali i govorili da sačekamo“, ispričala je.

Važno je, međutim, naglasiti da se autizam ne može pripisati gledanju crtaća ili korišćenju ekrana. Primećene razvojne razlike razlog su da roditelji potraže stručnu procenu, a ne da sebe krive zbog pojedinačnih odluka.

Poziv iz vrtića potvrdio je njene strahove

Kada je Strahinja imao godinu i tri meseca, krenuo je u vrtić. Boravak u kolektivu doneo je nova zapažanja o njegovom ponašanju i načinu na koji je uspostavljao kontakt sa drugima.

„Strahinja je imao neka svoja oglašavanja, govorio je ‘ba-ba’ i ‘da-da’. Osećala sam ogroman strah i čekala šta će se desiti kada krene u vrtić“, navela je Milica.

Posle svega dvadesetak dana, stigao je poziv vaspitača. Rekli su joj da se dečak ne odaziva uvek kada ga pozovu, da se ne uključuje u aktivnosti sa drugom decom i da često okreće točkiće na igračkama. Za Milicu je to bio težak trenutak jer je osećala da se njene sumnje potvrđuju. Ipak, osoblje vrtića joj je savetovalo da sa sinom ode kod logopeda i psihologa na procenu. Prvi razgovori sa stručnjacima doneli su mogućnost da je u pitanju razvojno kašnjenje, što je roditeljima ostavljalo nadu da će se situacija promeniti.

„Otišli smo kod psihijatra i rekli su nam da to može biti samo razvojno kašnjenje i da ne brinemo jer će se sve rešiti. Niko od stručnjaka nas na početku nije obeshrabrio niti nam odmah saopštio reč autizam, iako sam ja duboko u glavi, istražujući i guglajući, slutila da se dešava nešto mnogo ozbiljnije“, ispričala je.

Epileptični napad i dijagnoza autizma

Naredni veliki izazov dogodio se 1. jula 2025. godine, kada je Strahinja imao prvi epileptični napad. Taj događaj dodatno je pojačao Miličinu zabrinutost i doveo do novih pregleda.

„Sve do 1. jula 2025. godine nadala sam se da je u pitanju samo kašnjenje. Međutim, tog dana Strahinja je dobio prvi epileptični napad. Kada se pojavila epilepsija, znala sam koliko je sati“, rekla je.

Milica je potom sa sinom otišla u Beograd, gde su nastavili dijagnostiku. Kako je ispričala, lekar joj je pažljivo objašnjavao situaciju i pomagao joj da se postepeno suoči sa onim što se dešava. U januaru 2026. godine psihijatar je potvrdio dijagnozu autizma, navedenu pod šifrom F84.

„Trebalo mi je mesec dana posle toga samo da dođem sebi od tuge i šoka“, priznala je Milica.

Dijagnoza je za nju predstavljala težak emocionalni trenutak, ali i početak novog perioda u kojem je bilo važno da porodica dobije odgovarajuću podršku i pronađe načine da pomogne Strahinji u razvoju.

Suprug joj je bio najveća podrška

Dok se Milica borila sa tugom, strahom i neizvesnošću, suprug joj je, kako kaže, pružao stabilnost i ohrabrenje. Njegova smirenost pomogla joj je da se lakše nosi sa svakodnevnim izazovima.

„Moj suprug je završio teologiju i ima neku posebnu smirenost, staloženost i lep duh u sebi. Svi na Zlatiboru koji su ga upoznali kažu da je pravi miran gospodin čovek. Dok sam ja bila potpuno van sebe od tuge, on je stajao čvrsto uz mene, govorio da ćemo sve rešiti korak po korak i bio je moja mirna luka“, ispričala je.

Posebno joj je značilo to što je suprug ostao uz nju i porodicu i u trenucima kada joj je bilo teško da se izbori sa sopstvenim emocijama.

„Bez njega ova borba ne bi bila moguća“, istakla je.

Profil „Plavi dečak“ pomogao joj je da progovori o svojim osećanjima

Milica je dugo skrivala koliko joj je teško. Na poslu je, kako kaže, uspevala da zadrži osmeh, dok su je kod kuće čekali strahovi i pitanja na koja nije imala odgovore. Vremenom je odlučila da pokrene Instagram profil pod nazivom „Plavi dečak“, na kojem je počela da deli svoja iskustva i osećanja.

„Sebe sam počela da lečim onog trenutka kada sam otvorila Instagram profil pod nazivom ‘Plavi dečak’. U početku se suprug pitao zašto to radim, ali kada je video koliko mi pomaže da izbacim iz sebe sve što me tišti, dao mi je potpunu podršku“, rekla je.

Pisanje joj je pomoglo da više ne nosi sve sama, a razgovori sa stručnim licem bili su važan deo procesa prihvatanja nove porodične stvarnosti. Milica je, kako kaže, vremenom shvatila koliko je važno da vodi računa i o sopstvenom emocionalnom stanju, jer joj to olakšava da bude podrška svom detetu.

Mali koraci koji porodici donose veliku radost

Strahinja već duže vreme ide na tretmane kod logopeda i defektologa. Milica posebno ističe podršku koju dobijaju u vrtiću na Zlatiboru, gde su ga, prema njenim rečima, lepo prihvatili vaspitači, deca i njihovi roditelji. Dečak ima i ličnog pratioca koji mu pomaže tokom boravka u kolektivu, a porodica se raduje prilikama u kojima može da učestvuje u zajedničkim aktivnostima.

„Od godinu i po dana smo u konstantnim tretmanima kod logopeda i defektologa. Imamo divnu logopedicu u Užicu bez čije stručnosti bih se sigurno vratila za Beograd. Strahinja ide u vrtić na Zlatiboru gde je odlično prihvaćen od vaspitačica, dece i njihovih roditelja“, ispričala je Milica.

Prema njenim rečima, odgovarajuća terapija pomogla je i u kontroli epileptičnih napada. Posebno je raduje to što je Strahinja počeo više da imitira i izgovara prve reči.

„Kada roditelji dece sa autizmom vide taj mali korak, mi se radujemo kao da je osvojio ceo svet“, rekla je.

Milica je preko svog profila upoznala i ljude koji se bave podrškom deci sa razvojnim teškoćama i njihovim porodicama. Među njima je pomenula udruženje „Multiart“ u Željinu, u blizini Zlatibora, koje pruža prostor za druženje i podršku.

Poruka drugim roditeljima: Potražite pomoć i ne krivite sebe

Na kraju ispovesti, Milica je poručila roditeljima da ne zanemaruju zabrinutost zbog razvoja svog deteta i da se obrate stručnjacima ako primete da dete ne napreduje očekivanim tempom.

„Poručila bih svim majkama da sklone bebe od televizora, telefona i ekrana dok su male. Takođe, poručujem roditeljima da se ne plaše tretmana, da ne beže i ne odbijaju dijagnozu iz straha. Uđite odmah ukoštac sa problemom i borite se od prvog dana, jer rani rad daje najlepše rezultate“, rekla je.

Njeno iskustvo podseća na važnost pravovremene procene i individualne podrške detetu. Razvoj se razlikuje od deteta do deteta, a primećene teškoće ne znače da roditelji treba da traže krivca u sebi. Najvažnije je da dete dobije odgovarajuću stručnu pomoć, razumevanje i podršku okruženja.

„Ja mog Strahinju nikada ne bih menjala. On je srećan dečak, raduje se svojoj mami i tati i mi svakog dana učimo da komuniciramo i gradimo najlepšu verziju njega“, zaključila je Milica.