„Mrzim dete svojih stanodavaca“: Žena očajna zbog trogodišnjaka, a ono što je rekla o majčinstvu izazvalo je buru

Koliko buke je normalno kada u kući živi malo dete i gde prestaje razumevanje za dečje ponašanje, a počinje pravo drugih ljudi na mir? Upravo ovo pitanje pokrenula je jedna žena iz Hrvatske, čija je objava na Redditu izazvala brojne reakcije.

Ona je detaljno opisala svakodnevicu u iznajmljenom stanu, iz kojeg sada planira da se iseli. Iako joj stan odgovara, tvrdi da više ne može da podnese buku koju pravi trogodišnji sin njenih stanodavaca.

Roditelji dečaka žive u stanu ispod njenog, a prema njenim rečima, vrištanje, trčanje, lupanje i plač traju gotovo od jutra do večeri.

Možda vas zanima

Trudni ste i imate psa? Stručnjaci upozoravaju na grešku koju roditelji prave pre dolaska bebe

Primate dečji dodatak? Račun za struju može da vam bude manji i do 60 odsto: Zahtev podnosite od kuće

Šta kupiti za novorođenče, a šta vam zapravo nije potrebno? Spisak za buduće roditelje koji štedi novac i živce

Svoju objavu naslovila je rečenicom koja je odmah privukla pažnju: „Mrzim dete svojih stanodavaca“.

„Mrzim te ljude iz dubine svoje duše, ali ne zbog njih, već zbog njihovog deteta“, napisala je, ne skrivajući koliko je situacija frustrira.

„Sve počinje rano ujutru, a mira nema ni uveče“

Kako je objasnila, problemi počinju već u ranim jutarnjim satima, kada se dečak igra u dvorištu.

Tvrdi da dete koristi automobil na daljinsko upravljanje i njime udara o kuću i ogradu, zbog čega se buka čuje i u njenom stanu.

Situacija, prema njenim rečima, postaje još gora kada roditelji pokušavaju da spreme dečaka za vrtić.

Tada počinju vrištanje, trčanje i udaranje po hodniku.

Žena navodi da dečak ponekad dolazi i do njenih ulaznih vrata, skače po kvaki ili udara nogama u vrata.

Ni nakon povratka sa posla ne uspeva da se odmori.

Prema njenom opisu, popodne često počinje dečjim plačem jer dečak nije zadovoljan ručkom, a zatim slede sati trčanja, skakanja i glasne igre.

„Neće da se kupa, vrišti, a onda se igra još četiri sata“

Posebno joj teško pada večernja rutina, odnosno vreme kada roditelji pokušavaju da okupaju dete.

„Opet vrištanje i urlanje jer neće da se kupa. ‘NEĆU, NEĆU’ iznova i iznova. Konačno ga nekako okupaju, naravno sve vreme uz vrištanje i plakanje, i onda slede još dva, tri, četiri sata igranja“, požalila se.

Prema njenim rečima, zbog takvog rasporeda gotovo da ne postoji deo dana kada može da uživa u tišini.

Ona smatra da dečakovo ponašanje prevazilazi uobičajenu živahnost trogodišnjaka, pa se zapitala i da li bi roditelji trebalo da potraže stručnu procenu.

Ipak, priznaje da primećuje koliko su i sami roditelji iscrpljeni.

„Na licima im se vidi umor i znam da je i njima teško što mali nema mira, ali ovo postaje stvarno bolesno. Ne da mi da spavam“, napisala je.

„Plaćam preskup stan, a slušam dete koje nisam rodila“

Ženu posebno frustrira činjenica da za stan izdvaja veliki novac, a da u njemu ne može da pronađe mir.

Smatra da je nepravedno što svakodnevno mora da sluša buku, iako nije roditelj deteta koje je pravi.

„Iritantno je kad u stanu koji je već bolesno preskup još moraš po ceo dan da slušaš dete koje nisi rodila kako vrišti i urla konstantno. A ne smeš ništa da kažeš jer deca smeju sve jer su deca“, navela je.

Kako kaže, vremenom je postala toliko osetljiva na dečakov glas da joj se čini da ga čuje i kada nije u njegovoj blizini.

Zbog svega je odlučila da potraži drugi stan.

Međutim, posebnu pažnju privukla je njena završna rečenica.

„Vrištanje tog malog već mi je urezano u mozak. Mislim da zbog njega nikada neću rađati“, zaključila je.

Mnogi su je podržali: „Osećam koliko si frustrirana“

Njena ispovest izazvala je veliki broj komentara, a mišljenja korisnika Reddita bila su podeljena.

Jedni su pokazali razumevanje za njenu situaciju, smatrajući da niko ne bi trebalo da bude izložen neprekidnoj buci u sopstvenom domu.

Pojedini komentatori podelili su i svoja iskustva sa bučnim komšijama.

„U psovkama osećam količinu frustracije. Verujem da bih se isto osećala na tvom mestu. Držim palčeve da odeš odatle što pre“, napisala je jedna korisnica.

Druga je navela da godinama ima sličan problem.

„Tako mi je već 12 godina. Iznad nas dete koje je išlo da spava oko ponoći i ustajalo u šest! Neverovatno nešto! A roditelji isti kao i on!“, napisala je.

Deo korisnika smatrao je da roditelji dečaku ne postavljaju dovoljno jasne granice i da bi trebalo više da vode računa o tome koliko njegovo ponašanje utiče na druge ljude.

Oglasila se i majka malog deteta: „Vrišti na svako ‘ne’“

U raspravu se uključila i jedna majka koja je priznala da se suočava sa sličnim ponašanjem svog deteta.

Objasnila je da njen mališan, koji još nema dve godine, burno reaguje svaki put kada mu nešto zabrani.

„Imam i ja jedno od nepune dve godine koje isto tako vrišti na svako ‘ne’ ili ‘ne može’ kao da ga neko juri motornom testerom. Doslovno ispituje granice do krajnjih granica izdržljivosti“, napisala je.

Dodala je da joj je drago što njena porodica živi u kući, jer je svesna koliko takvi izlivi besa mogu da budu naporni za ljude u okolini.

Neki komentatori podsetili su da su burne emocionalne reakcije česte kod male dece, naročito u periodu kada još uče kako da se nose sa frustracijom i zabranama.

Istakli su da vrištanje, plač i odbijanje svakodnevnih aktivnosti ne moraju automatski da znače da je dete nevaspitano ili da roditelji ne rade svoj posao.

„Kako da zabranite trogodišnjaku da trči po sopstvenoj kući?“

Bilo je i onih koji nisu podržali autorku objave.

Oni smatraju da život u zgradi ili kući sa više stanova podrazumeva određeni nivo tolerancije, posebno kada u komšiluku žive porodice sa malom decom.

Jedan komentator zapitao se kako roditelji uopšte mogu da spreče dete da se igra u svom domu.

„Kako zabraniti detetu da trči ili se igra u svom stanu? Trči pa trči. Baci loptu, igračku. Ne lupa kao manijak namerno, već je to dečja igra. Ako se to ne sviđa komšijama ispod, neka se odsele i kupe kuću, odnosno svoj mir“, poručio je.

Drugi su istakli da deca u uzrastu od tri godine još nemaju razvijenu sposobnost samoregulacije kao starija deca i odrasli.

Zbog toga su plač, frustracija i burne reakcije u pojedinim situacijama očekivani, iako mogu biti veoma iscrpljujući za roditelje i okolinu.

Gde je granica između dečje igre i prava komšija na mir?

Rasprava je otvorila pitanje sa kojim se suočavaju mnoge porodice koje žive u zgradama.

S jedne strane, mala deca imaju potrebu za igrom, kretanjem i izražavanjem emocija, a roditelji ne mogu uvek da spreče svaki plač ili izliv besa.

S druge strane, komšije imaju pravo na odmor i mir u svom domu, posebno u večernjim i noćnim satima.

Stručna procena razvoja deteta ne može se donositi samo na osnovu opisa jedne komšinice. Ako roditelji imaju zabrinutost zbog intenziteta ili učestalosti detetovih reakcija, mogu da se posavetuju sa pedijatrom.

Iako su se komentatori razišli u mišljenjima o tome ko je odgovoran za nastalu situaciju, mnogi su se složili da bi preseljenje moglo biti najbolje rešenje za ženu koja je objavila ispovest.

Ona je potvrdila da je tu odluku već donela.

Njena priča pokazuje koliko zajednički život u kući sa više stanova može da bude izazovan kada se potrebe male dece i očekivanja odraslih o miru i tišini ne poklapaju.