Zašto ne treba učiti dete da uzvrati udarac?

Kada roditelj sazna da je njegovo dete neko udario, gurnuo ili povredio u vrtiću, školi ili na igralištu, prirodno je da oseti bes, tugu i želju da ga zaštiti. U takvim situacijama nije retkost da se čuje savet: „Ako te neko udari, udari i ti njega.“ Iako ova poruka deluje kao način da dete nauči da se brani, uzvraćanje nasiljem najčešće ne rešava problem i može dovesti do još ozbiljnijih sukoba.

Dete koje nauči da na svaki napad odgovori udarcem može steći utisak da je fizičko nasilje prihvatljiv način rešavanja konflikata. Umesto da razvija veštine razgovora, traženja pomoći ili smirivanja situacije, ono može početi da veruje da je sila jedino rešenje kada se pojavi problem.

To, naravno, ne znači da dete treba učiti da trpi nasilje ili da ćuti kada ga neko povredi. Naprotiv, važno je da zna da ima pravo da se zaštiti, ali i da razlikuje samoodbranu od osvete. Cilj nije da dete ostane bespomoćno, već da nauči kako da reaguje na način koji će ga zaštititi, a da pritom ne ugrozi sebe ili druge.

Možda vas zanima

10 znakova da dete možda ima problem u vrtiću: Psiholozi kažu da roditelji često previde najvažnije signale

Tihi znakovi vršnjačkog nasilja koje roditelji najčešće primete prekasno

Kada dete uzvrati udarac, sukob se često samo produbljuje. Umesto da se situacija smiri, ona može prerasti u ozbiljniju tuču u kojoj će obe strane biti povređene. U školskom okruženju to može otežati nastavnicima i drugim odraslima da utvrde šta se zapravo dogodilo, jer obe strane mogu snositi posledice zbog fizičkog sukoba.

Mnogo korisnije je učiti dete da jasno kaže: „Nemoj da me udaraš“, da se udalji iz neprijatne situacije i odmah potraži pomoć odrasle osobe kojoj veruje. Takav pristup ne pokazuje slabost, već sposobnost da proceni situaciju i reaguje odgovorno.

Važno je da roditelji saslušaju dete bez osuđivanja i da mu pruže osećaj sigurnosti. Umesto pitanja: „Zašto mu nisi vratio?“, korisnije je pitati: „Šta se dogodilo?“, „Kako si se osećao?“ ili „Šta misliš da možemo da uradimo sledeći put?“ Na taj način dete uči da govori o svojim emocijama i da zajedno sa roditeljem traži rešenja.

Naravno, postoje situacije u kojima dete nema mogućnost da pobegne ili pozove pomoć. Ako je neposredno ugroženo i mora da se zaštiti od ozbiljnog napada, instinktivna samoodbrana može biti opravdana kako bi se sklonilo iz opasnosti. Međutim, cilj samoodbrane nije da povredi drugu osobu, već da omogući detetu da se bezbedno udalji i što pre potraži pomoć odraslih.

Roditelji mogu pomoći detetu i tako što će razvijati njegovo samopouzdanje, komunikacione veštine i sposobnost rešavanja konflikata. Deca koja znaju da jasno postave granice, govore smireno i imaju podršku odraslih često lakše izlaze na kraj sa vršnjačkim sukobima.

Ako se nasilje ponavlja, nikako ga ne treba ignorisati. Potrebno je razgovarati sa vaspitačem, učiteljem, nastavnicima ili stručnom službom škole kako bi se problem rešavao na vreme. Dugotrajno vršnjačko nasilje zahteva ozbiljan pristup i saradnju roditelja i obrazovne ustanove.

Važno je da dete zna da hrabrost ne znači uzvratiti udarac po svaku cenu. Prava hrabrost je prepoznati kada treba zaštititi sebe, kada potražiti pomoć i kako rešiti problem bez dodatnog nasilja. Takve veštine biće mu korisne tokom celog života, ne samo u detinjstvu.