Da li dete može da nasledi OKP od roditelja? Genetika ima važnu ulogu, ali odgovor nije jednostavno „da“ ili „ne“

Kada jedan od roditelja ima opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP/OCD), sasvim je razumljivo pitanje da li će ga imati i dete. Naučna istraživanja pokazuju da genetika zaista ima značajnu ulogu u nastanku OKP-a, ali dete ne nasleđuje poremećaj na jednostavan način, kao što može da nasledi krvnu grupu ili boju očiju.

Drugim rečima, roditelj može detetu preneti genetsku predispoziciju, odnosno veću sklonost ka razvoju OKP-a, ali to nikako ne znači da će dete sigurno razviti poremećaj.

Velika sistematska analiza porodičnih i blizanačkih studija pokazala je da je OKP izrazito porodičan i da se približno polovina razlika u sklonosti ka opsesivno-kompulzivnim simptomima može pripisati genetskim faktorima. Istovremeno, veoma važnu ulogu imaju i faktori sredine.

Možda vas zanima

„Vraćamo se u srednji vek“: Roditelji zaratili zbog MMR-a, a male boginje se ponovo pojavljuju

Roditelji prvaka mogu do dodatnih 12.000 dinara: Evo ko ima pravo i gde se podnosi zahtev

Kako da prestanem da sramotim decu: „Je l’ tvoj tata onaj što zabranjuje drugima da pipkaju pecivo?“

Ako mama ili tata imaju OKP, šta to znači za dete?

Istraživanja porodica pokazuju da se OKP češće pojavljuje među bliskim srodnicima osoba koje imaju ovaj poremećaj nego u porodicama u kojima ga nema.

Jedna novija meta-analiza pokazala je da su prvostepeni srodnici osoba sa OKP-om imali značajno veći rizik od samog poremećaja u odnosu na kontrolne porodice. Porodična povezanost bila je posebno izražena kada se OKP javio još tokom detinjstva ili adolescencije.

To je važna razlika: povećan rizik nije isto što i sudbina.

Ne postoji jedan „gen za OKP“ koji roditelj jednostavno prenese detetu. Savremena istraživanja ukazuju da je OKP poligenski poremećaj, što znači da veliki broj genetskih varijanti može doprineti predispoziciji, a zatim se njihov uticaj prepliće sa drugim biološkim i životnim faktorima.

Koliko je OKP zapravo nasledan?

Studije blizanaca pružile su neke od najvažnijih odgovora.

Velika meta-analiza 29 studija blizanaca procenila je naslednost opsesivno-kompulzivnih simptoma na približno 50 odsto.

Ranija istraživanja kod dece procenjivala su doprinos genetike opsesivno-kompulzivnim simptomima na približno 45 do 65 odsto.

Ali ovaj procenat često se pogrešno razume.

Ako naučnici kažu da je naslednost oko 50 odsto, to ne znači da dete roditelja sa OKP-om ima 50 odsto šanse da dobije OKP. Heritabilnost je statistička procena koliko genetske razlike doprinose razlikama među ljudima u određenoj populaciji. Ne predstavlja individualnu prognozu za jedno dete.

Zašto jedno dete razvije OKP, a drugo ne?

Upravo zato što geni nisu cela priča.

Najbolji dostupni dokazi ukazuju na složenu kombinaciju genetskih i negenetskih faktora. Čak ni članovi iste porodice, koji dele veliki deo genetskog materijala, neće nužno imati iste simptome.

Velika švedska studija pokazala je zanimljiv obrazac: što su ljudi bili bliže genetski povezani sa osobom koja ima OKP, njihov rizik bio je veći. Analiza blizanaca procenila je da genetski faktori objašnjavaju oko 47 odsto varijacija u sklonosti ka OKP-u.

Zato porodična istorija predstavlja faktor rizika, a ne dijagnozu.

Kako roditelj može da prepozna OKP kod deteta?

Roditelji bi prvenstveno trebalo da razlikuju prolazne dečje rituale od simptoma koji počinju da ometaju svakodnevni život.

Dete sa OKP-om može imati neželjene, ponavljajuće misli ili strahove – opsesije – i osećati snažnu potrebu da ponavlja određene postupke ili mentalne rituale kako bi ublažilo anksioznost.

Na primer, može neprestano prati ruke zbog straha od zaraze, proveravati stvari, ponavljati određene radnje, brojati, slagati predmete po strogim pravilima ili tražiti od roditelja iznova i iznova uveravanje da se nešto loše neće dogoditi.

Ključ nije samo u tome šta dete radi, već koliko mu to vremena oduzima, koliko ga uznemirava i da li remeti školu, igru, spavanje, druženje ili porodični život.

Ako roditelj primeti takve simptome, posebno ako u porodici već postoji OKP, ima smisla razgovarati sa pedijatrom ili stručnjakom za mentalno zdravlje dece. Rana procena može pomoći da dete, ukoliko zaista ima poremećaj, ranije dobije odgovarajuću pomoć.

Roditelj sa OKP-om ne treba da očekuje da će ga dete sigurno imati

Možda je ovo najvažnija poruka za roditelje.

OKP može imati naslednu komponentu, ali ne nasleđuje se sama dijagnoza.

Dete može naslediti određenu genetsku ranjivost, a da nikada ne razvije poremećaj. Isto tako, OKP može da se pojavi kod deteta čiji roditelji nemaju dijagnozu.

Zato podatak da mama ili tata imaju OKP treba posmatrati kao razlog da roditelji budu upoznati sa simptomima – ne kao razlog da svako ponavljanje, proveravanje ili neobičnu naviku svog deteta odmah tumače kao početak poremećaja.

Mogu li blizanci imati različitu krvnu grupu? Genetika i za to daje zanimljiv odgovor, opširnije u POSEBNOJ VESTI.

Stručni izvori korišćeni za tekst: PubMed – sistematski pregled i meta-analiza genetike OKP-a i International OCD Foundation.