Nedelja je nekada bila svetinja u svakoj srpskoj kući. A danas?

Nedelja je u našim krajevima oduvek bila više od običnog dana odmora. Bila je dan za porodicu, zajednički ručak, odlazak u crkvu, goste i onu posebnu tišinu koja se osećala u kući čim svane.

Ko je odrastao uz baku i deku, verovatno se seća da je nedelja imala neki drugačiji ritam. to je bio dan kada se pričalo o budućnosti dece, kada ih treba krstiti i bez čega se ne ide na krštenje. Roditelji su sulšali savete kada dete treba prvi put odvesti u crkvu, a deca su slušala kako treba da se ponašaju.

Nije se ustajalo kao radnim danom, kuća je mirisala na ručak, a za stolom se ostajalo malo duže.

Možda vas zanima

15 bakinih saveta koji i danas vrede: Neke stvari se ne menjaju

Otac nije hteo da mu kupi auto, tada je bio besan: Sin Klinta Istvuda danas kaže da mu je ta lekcija promenila život

Subvencija države do 20.000 evra za prvu nekretninu: Ovo buni i iznenađuje roditelje

Nedeljni ručak okupljao je porodicu za istim stolom. Spremalo se ono što se nije moglo napraviti svakog dana: supa ili čorba, pečenje, domaća pita, kolač.

Nije tu bila stvar samo u hrani. Nedeljni ručak bio je prilika da se razgovara, da se pitaju deca kako su, da se čuje šta ima kod rodbine i da se barem tog jednog dana svi uspore. Zato mnogi i danas kažu da im nedelja iz detinjstva miriše na bakinu kuhinju.

Zašto se nedeljom išlo u crkvu?

U hrišćanskoj tradiciji nedelja ima posebno mesto jer je to dan Hristovog Vaskrsenja. Za pravoslavne vernike, odlazak na liturgiju nedeljom predstavlja važan deo života crkve. Posle radne nedelje, nedelja je dan kada se čovek okreće veri, molitvi i zahvalnosti.

U tradicionalnim porodicama odlazak u crkvu nije bio samo lična stvar. Često bi zajedno išli roditelji i deca, a potom bi se nastavilo druženje kod kuće ili kod rodbine. Tako je nedelja povezivala veru i porodicu, ali i starije i mlađe generacije.

„Nedeljom se ne radi“ – šta se zapravo time želelo reći? Starije generacije često su govorile da nedeljom ne treba raditi. Suština je bila u tome da čovek ne dozvoli da mu posao, obaveze i svakodnevna jurnjava pojedu baš svaki dan u nedelji.  Naravno, neke stvari su morale da se urade. Stoka se nije mogla ostaviti bez hrane, ručak se morao spremiti, a ono što je bilo neophodno nije čekalo ponedeljak.

Ali se, koliko god je bilo moguće, izbegavao težak i nepotreban posao. Nedelja je trebalo da bude dan predaha.

Dan kada se odlazilo u goste

Postojalo je vreme kada se rodbina nije posećivala samo kada se nešto slavi ili kada je neko bolestan. Nedelja je bila sasvim dovoljan razlog da se pokuca na vrata. Neko bi doneo kolač, neko voće, kafa bi se već stavila na šporet, a deca bi se igrala dok odrasli razgovaraju. Kuće su bile otvorenije, a ljudi manje opterećeni time da sve mora da bude unapred dogovoreno.

„Svratićemo u nedelju“ nekada je zaista značilo: videćemo se, popričaćemo i bićemo zajedno.

Možda je upravo to ono što danas najviše nedostaje. Nedelja je bila i dan za decu Deca su nedelju posebno pamtila. Nije bilo škole, nije bilo žurbe, a roditelji su češće bili kod kuće. Išlo se kod bake i deke, u goste, u crkvu, u šetnju. A onda bi došao ručak.

Za stolom se sedelo dugo, odrasli bi pričali, a deca bi čekala da ustanu i odu da se igraju.

Šta je ostalo od stare nedelje?

Mnogo toga se promenilo. Nedeljom se danas radi, kupuje, putuje, trenira, završavaju se obaveze. I to je život. Ali možda ne moramo da izgubimo baš sve što su nam ostavili naši stari. Možemo da skuvamo ručak i sednemo svi za sto.  Možemo da pozovemo baku. Možemo da odemo u crkvu. Možemo da pustimo telefon malo dalje od sebe. Možemo da provedemo sat vremena sa decom bez gledanja na sat. Jer možda je upravo u tome bila tajna stare srpske nedelje.

Nije bila važna zato što se tog dana ništa nije radilo. Bila je važna zato što se tog dana više vremena davalo ljudima. A u vremenu u kojem svi nekuda žurimo, tu staru naviku vredi sačuvati.