Vedrana Rudan je odrastala uz nasilnog oca, pa se udala za nasilnika: Zašto ćerke nekad ponove majčinu sudbinu?

Vedrana Rudan, koja je preminula u 77. godini posle duge i teške bolesti, otvoreno je govorila o nasilju koje je obeležilo njeno detinjstvo, ali i o nasilju koje je kasnije doživela u prvom braku. Njena životna priča otvara teško pitanje: zašto neke devojčice koje odrastaju gledajući ili trpeći nasilje kasnije završe u odnosima koji podsećaju na dom iz kojeg su želele da pobegnu?

Vedrana Rudan retko je ulepšavala svoju prošlost. O najtežim delovima života govorila je direktno, kao što je i pisala.

Nakon što je književnica preminula u 77. godini posle duge i teške bolesti, ponovo su u fokus dospele njene brojne ispovesti o porodici, majčinstvu, braku i detinjstvu.

Možda vas zanima

Otac digao uzbunu zbog onoga što je video na plaži: Bio sa bebom, telefon mu slao upozorenja

Srpkinja sa detetom završila u bolnici u Grčkoj, tešku noć neće zaboraviti: „Razmišljala sam kako će ležati u sopstvenim fekalijama“

Srbija dobila 877 beba više nego lane! Više od 54.000 roditelja trenutno koristi ovo pravo

Među najpotresnijima svakako su one o njenom odnosu sa ocem.

Rudan je govorila o ocu kao o nasilnom čoveku, tvrdeći da je tukao nju, njenu majku i sestru. Govorila je i koliko je takvo odrastanje uticalo na nju i njen kasniji odnos prema ljudima.

A onda se u njenom odraslom životu dogodilo nešto zbog čega njena priča otvara mnogo širu temu.

Rudan je javno govorila da je nasilje doživela i u svom prvom braku.

Žena koja je kao devojčica gledala i doživljavala nasilje u roditeljskom domu ponovo se, sada kao odrasla žena, našla u nasilnom odnosu.

Da li dete nesvesno bira ono što je gledalo kod kuće? Zašto neke ćerke, uprkos tome što čitavo detinjstvo žele da pobegnu od majčine sudbine, kasnije završe u vezi koja na nju podseća?

Odgovor nije jednostavan.

Vedrana je govorila o nasilju i u detinjstvu i u prvom braku

Rudan je u intervjuima otvoreno pričala o tome da je nasilje bilo deo njenog odrastanja, ali i da ga je kasnije doživela od prvog supruga.

Važno je, međutim, ne izvući pogrešan zaključak.

Ne možemo znati zbog čega je baš Vedrana Rudan izabrala svog prvog supruga, niti možemo tvrditi da je njeno detinjstvo direktno dovelo do nasilja koje je kasnije doživela.

Njena životna priča jeste, međutim, povod da govorimo o pojavi kojom se stručnjaci dugo bave – izloženost nasilju tokom detinjstva može biti povezana sa povećanim rizikom od nasilja u partnerskim odnosima kasnije u životu.

Svetska zdravstvena organizacija među faktorima povezanim sa partnerskim nasiljem navodi, između ostalog, istoriju zlostavljanja u detinjstvu i odrastanje uz nasilje u porodici.

Zašto ćerka može da ponovi ono od čega je želela da pobegne?

Na prvi pogled deluje potpuno nelogično.

Ako je devojčica gledala majku koja pati zbog nasilnog supruga, zar neće učiniti sve da jednog dana pronađe potpuno drugačijeg muškarca?

Mnoge upravo to i urade.

Ali detinjstvo nas ne uči samo šta želimo. Ono može da utiče i na ono što očekujemo od bliskih odnosa, kako postavljamo granice, šta prepoznajemo kao opasnost i koja ponašanja doživljavamo kao nešto što se u vezi „dešava“.

Dete godinama posmatra odnos svojih roditelja i upravo u porodici dobija neke od prvih lekcija o partnerskim odnosima.

Kako tata razgovara sa mamom? Šta se događa kada se naljuti? Da li je ljubomora predstavljena kao ljubav? Da li jedan roditelj kontroliše drugog? Da li se posle uvreda i ponižavanja sutradan ponašaju kao da se ništa nije dogodilo?

Dete sve to vidi.

Poznato nije isto što i dobro

Ovo je jedna od najvažnijih razlika.

Ono što nam je poznato nije automatski ono što je za nas dobro.

Devojčica koja je odrasla uz vikanje, ponižavanje, kontrolu ili nasilje ne želi nužno takav odnos. Može čitavog života svesno želeti upravo suprotno.

Ipak, pojedina nezdrava ponašanja mogu joj biti poznatija nego nekome ko ih nikada nije gledao kod kuće.

Granica onoga što osoba prepoznaje kao neprihvatljivo može biti drugačija.

Ekstremna ljubomora može se pogrešno protumačiti kao dokaz velike ljubavi. Kontrola kao briga. Neprestano proveravanje kao zainteresovanost. Izvinjenje i obećanje da se ružno ponašanje više neće ponoviti kao dokaz da se partner promenio.

To nikako ne znači da žena bira ili želi nasilje.

Znači samo da iskustva iz detinjstva mogu uticati na način na koji kasnije doživljavamo bliskost, granice i partnerske odnose.

Dete od roditelja uči kako izgleda ljubav

Roditelji su prvi partnerski odnos koji dete iz neposredne blizine posmatra.

Devojčica ne sluša samo ono što joj majka jednog dana kaže o muškarcima i ljubavi.

Ona godinama gleda kako se njen otac ponaša prema njenoj majci.

Gleda da li majka sme da kaže „ne“.

Gleda kako se rešavaju svađe.

Gleda da li postoji poštovanje.

Gleda šta se prašta.

I gleda šta majka trpi.

Ukoliko su kontrola, ponižavanje ili nasilje godinama deo porodične svakodnevice, postoji rizik da se granice onoga što dete smatra normalnim partnerskim ponašanjem pomere.

Američki Centri za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) među faktorima rizika povezanim sa partnerskim nasiljem navode istoriju fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja u detinjstvu, svedočenje nasilju između roditelja i nezdrave porodične odnose.

Nasilnik često ne izgleda kao nasilnik kada ga upoznate

Postoji još jedan važan razlog zbog kojeg je opasno pitati ženu: „Zašto si izabrala takvog muškarca?“

Jer ona najčešće nije izabrala nasilje.

Nasilan partner ne mora na početku veze da pokaže ponašanje koje će se pojaviti kasnije.

Kontrola i drugi oblici nasilnog ponašanja mogu se razvijati ili postajati vidljiviji tokom odnosa.

Zato je nepravedno odgovornost prebacivati na ženu pitanjem zašto ranije nije prepoznala sa kim ima posla.

Bez obzira na njeno detinjstvo, prethodne izbore ili razloge zbog kojih je ostajala u određenom odnosu, za nasilje je odgovoran onaj ko ga čini.

„I moja majka je trpela“ ne znači „trpeću i ja“

Ovo je možda i najvažnija poruka za roditelje.

Međugeneracijski obrazac nije sudbina.

To što je devojčica odrasla uz nasilnog oca ne znači da će jednog dana imati nasilnog partnera. Niti će svaka ćerka žene koja je trpela nasilje ponoviti majčin život.

Mnoge žene upravo zbog iskustava iz detinjstva veoma rano prepoznaju šta nikada ne žele u svom domu i izgrade zdrave i sigurne partnerske odnose.

Zato govorimo o riziku i uticaju iskustava iz detinjstva, a ne o unapred napisanom životnom scenariju.

Najvažniju lekciju o ljubavi možda ne izgovaramo – pokazujemo je

Ova tema nije važna samo roditeljima devojčica.

Važna je i roditeljima dečaka.

Sprečavanje prenošenja nasilnih obrazaca sa generacije na generaciju ne znači samo naučiti ćerku da ne prihvati kontrolu, ponižavanje ili nasilje.

Znači i odgajati sina koji neće smatrati da ima pravo da kontroliše, ponižava ili povređuje partnerku.

Deca gledaju kako odrasli rešavaju konflikte, kako pokazuju ljutnju, da li poštuju tuđe „ne“ i da li umeju da se izvine kada pogreše.

To su lekcije o ljubavi koje dobijaju mnogo pre nego što uopšte počnu da razmišljaju o svojim prvim vezama.

Vedranina priča nije dokaz, ali jeste bolan povod za pitanje

Ne možemo danas analizirati Vedranu Rudan i tvrditi da znamo zašto je birala određene partnere.

Možemo da ostanemo pri onome o čemu je ona sama govorila: nasilje je obeležilo njeno odrastanje, a o nasilju je govorila i kada je opisivala svoj prvi brak.

Rudan je preminula u 77. godini, posle duge i teške bolesti, ostavljajući iza sebe knjige, kolumne, intervjue, ali i veliki broj ličnih ispovesti u kojima nije štedela ni sebe ni ljude koji su obeležili njen život.

Njena priča zato može da bude povod da roditelji razmisle o jednoj stvari.

Dete ne sluša samo ono što mu govorimo o ljubavi. Ono godinama gleda kako mi volimo – i iz toga uči mnogo više nego što mislimo.

Izvori: Svetska zdravstvena organizacija (WHO), Centers for Disease Control and Prevention (CDC), PubMed