Otac Predrag Popović zaustavio ženu na liturgiji: „Ne možeš takva pred Gospoda“

Otac Predrag Popović govorio je o navikama vernika, oblačenju za odlazak u crkvu i ponašanju tokom Pričešća, a posebno je izdvojio jednu stvar koja mu smeta – karmin na usnama.

Sveštenik je objasnio da problem vidi u tome što trag karmina može ostati na kašičici kojom se potom pričešćuju drugi vernici. Istovremeno, naglasio je da maramu i dugu suknju nikada nije postavljao kao uslov za dolazak u crkvu.

„Ja nikad nisam imao problema sa tim da li neko nosi maramu ili ne, da li nosi dugu suknju ili ne, ali mi je smetalo što nosite karmin kad se pričešćujete, na kašičici ostaje karmin, a onda se drugi iza vas pričešćuju tom istom kašičicom“, rekao je otac Predrag.

Možda vas zanima

Najsnažnija molitva za finansije: Evo kom svecu se svi mole za novac

Slavimo Svete Veru, Nadu, Ljubav i njihovu majku Sofiju – praznik koji podseća na snagu porodice: Mame, danas treba ovo da uradite za svoje ćerke

Majka se u pomolila Svetom Zosimu za sina koji nije govorio: Ono što je usledilo pamtiće celog života

„Nedelja nije običan dan“

Govoreći o nedeljnoj liturgiji, Popović je istakao da bi ona trebalo da zauzima posebno mesto u životu vernika. Zbog toga smatra da i odeća treba da pokaže da je reč o posebnom događaju. Posebno je govorio o beloj i zlatnoj boji, koju povezuje sa simbolikom vaskrsenja i odeždama koje sveštenici nose tokom bogosluženja.

„Kada čovek ide u crkvu trebalo bi da se obuče najlepše moguće i da obuče belo obavezno na sebe. Pogotovo kada ide nedeljom u crkvu, to je praznovanje vaskrsenja.“

Ipak, stavovi o prikladnom oblačenju mogu se razlikovati od crkve do crkve i među različitim vernicima, pa njegove izjave treba razumeti kao njegovo tumačenje i savet, a ne kao univerzalni kodeks oblačenja.

Ispričao i šta je rekao ženi u trenerci

Sveštenik je ispričao i situaciju kada je jedna žena došla na liturgiju u trenerci. Kako je naveo, pitao ju je da li je krenula na trčanje, a zatim joj skrenuo pažnju da takva garderoba, po njegovom mišljenju, nije prikladna za odlazak u crkvu.

„Ne možeš tako, tako ideš kod kuće, tako ideš oko kuće, tako radiš oko kuće, ne možeš tako da ideš u crkvu. Ne možeš tako da ideš pred Gospoda.“

Njegova poruka bila je da odeću koju ljudi čuvaju za svečane prilike ne bi trebalo da oblače isključivo za venčanja, krštenja i druge proslave, već i za liturgiju.

Zašto je pomenuo „svadbeno ruho“?

Objašnjavajući kako doživljava pripremu za liturgiju, Popović se osvrnuo i na jevanđelsku priču o čoveku koji je na svadbenoj gozbi bio bez odgovarajućeg ruha. Tu priču povezao je sa svojim shvatanjem da odlazak na liturgiju predstavlja poseban događaj za vernike.

„Sva ta lepa odela koje mi imamo u svojim ormarima, svako ima bar po jedno, ili košulju ili odelo, ne služi da kad idemo na venčanje kod nekog i krštenje pa da to oblačimo, nego služi kad idemo na liturgiju.“

Kako je dodao, za njega je liturgija iznad drugih životnih proslava, jer iz nje, prema njegovom tumačenju, proističu venčanje, krštenje i druge crkvene svečanosti.

„Svetac je tamo gde mu se moliš“

Otac Predrag govorio je i o odlascima žena u manastire i o nošenju marame u takvim sredinama. Maramu je opisao kao izraz poštovanja prema prostoru i monaškoj zajednici, uz opasku da je neke žene nose i kada nisu stigle da urede kosu. Dotakao se i navike pojedinih vernika da posebno biraju svetinje u kojima se nalaze mošti određenih svetaca. Prema njegovim rečima, nije dobro posmatrati druge crkve i manastire kao manje značajne samo zato što se u njima ne nalaze mošti.

„Svetac je tamo gde mu se moliš i gde ga prizivaš“, poručio je.

Njegove izjave ponovo su otvorile pitanje odnosa između crkvenih običaja, lične vere i pravila ponašanja u hramu, koja mogu da se razlikuju u zavisnosti od sredine i konkretne crkvene zajednice.