„Ostavila me je na klupi, rekla da je sačekam i nije se vratila“: Ispovest Suzane(41) koju je majka napustila sa 4 godine

Suzana Marković rođena je 1984. godine i imala je samo četiri godine kada je njen život zauvek promenjen. Majka ju je 28. decembra 1988. godine ostavila u holu bolnice na Dedinju.

Rekla joj je da će se vratiti, ali se nikada nije pojavila. Mala Suzana tada nije mogla ni da pretpostavi da će naredne godine provesti u domovima i hraniteljskim porodicama, da će se suočiti sa teškim iskustvima i da će kao odrasla žena decenijama tragati za sopstvenom porodicom. Danas ima supruga i četvoro dece, porodicu koju je sama stvorila i koja joj je postala najveći oslonac.

Četvorogodišnja devojčica ostavljena na klupi

Datum 28. decembar 1988. godine Suzana nikada nije zaboravila. Tog dana bila je samo četvorogodišnje dete. Majka ju je dovela u bolnicu na Dedinju, a zatim joj rekla da sedne i sačeka je.

Možda vas zanima

Deca koja su odrastala uz stalno vikanje roditelja često razviju ovih osam navika u odraslom dobu

„Govorila je da sam smetnja koju je i rođena majka ostavila“: N. M. (28) o detinjstvu uz maćehu sa kojom je upoznao usamljenost, tugu i strah

„Svekrva me je terala da tražim sopstvenu platu od nje“: Ispovest devojke koja je u četvrtom mesecu trudnoće napustila verenika

„Sedi tu, vraćam se brzo“

To obećanje nikada nije ispunjeno. Suzana se samog događaja ne seća potpuno jasno. Njena sećanja iz tog perioda više liče na kratke slike koje su ostale zarobljene u dečjem sećanju. Pamti hol. Pamti klupu. Pamti ljude. Kasnije je, čitajući dokumentaciju iz svog detinjstva, saznala mnogo više o onome što se dogodilo tog dana. Policija je pokušavala da pronađe njenu majku. Prema svom svedočenju, čak bila fotografisana i njena slika objavljivana je u novinama kako bi neko prepoznao dete i pomogao da se pronađe porodica, ali niko nije došao po nju. Majka je nestala. Suzana je ostala.

Detinjstvo bez roditeljskog doma

Posle napuštanja počeo je život kroz sistem socijalne zaštite. Suzana je prolazila kroz različite smeštaje i hraniteljske porodice. Jednu hraniteljku posebno pamti po dobroti. Žena je, kako Suzana priča, želela da je usvoji. Ali do usvajanja nije došlo. Žena se razbolela, a Suzana je morala dalje. Godine 1990. dospela je u novu hraniteljsku porodicu. Taj period danas opisuje kao jedan od najtežih u svom životu.

Cela Srbija je plakala zbog malog Milije: Sam je brinuo i tati i sestri jer ga je mama napustila! Evo gde je danas

„Tamo mi je bilo pakleno“

Prema njenom svedočenju, bila je izložena fizičkom kažnjavanju, uskraćivanju hrane i grubom postupanju. Jedan od problema zbog kojih je kažnjavana bilo je noćno mokrenje. Za nešto što dete nije moglo lako da kontroliše, kako je Suzana ispričala, usledile su kazne koje su joj ostale u dubokom sećanju. Umesto razumevanja, dobijala je strah. Umesto sigurnosti, ponovo je dobijala osećaj da nije poželjna.

-Prvo sam ja došla kod njih, a potom još dvoje dece Emina i Sloba on je bio najmladji Emina je bila srednja, a ja sam bila najstarija. Mnogo me je tukla izbacivala golu napolje kada se upiškim u krevet nije mi davala da jedem kada se upiškim u krevet tera me u kadu da uđem i da sedim u hladoj vodu pa da perem ćebe ladnom vodom pa me ostavlja samu kući a oni svi idu negde. Kod nje mi je bio najgori period mog života. Dolazila je socijalna radnica jednom mesečno, ona se zvala Marija bila je starija zena i jako fina. Prvo je razgovarala posebno sa decom pa posebno sa hraniteljima. Ja sam skupila hrabrosti i prijavila kako me maltretira i bije da ne mogu više da budem tu i plakala sam dok sam se žalila – ispričala je i dodala:

– Socijalna radnica je odmah reagovala, 23.11.1993. odvode me u Zrenjanin u dom za decu bez roditeljskog staranja „Angelina Kojic Gina“, tako se zvao dom u Zrenjaninu. Tamo sam bila osam godina. Najlepše sećanje u periodu mog odrastanja je bio kada je u domu u Zrenjaninu došla devojčica po imenu Mariška. Ona je došla 1994. Nas dve smo bile najbolje drugarice, nas je samo škola razdvajala non-stop smo bile zajedno, čak smo se i posestrile mnogo sam je volela kao da mi je rođena sestra. Išle smo na more zajedno. Sećam se jednom kada je majka došla po nju i odvela je sa sobom mnogo sam bila ljuta na nju i besna zato što je otišla, a obećala je da se nikad nećemo rastati – bila je emotivna Markovićeva.

Rodila je 44 dece, a muž ju je ostavio samu sa njima: Neverovatna priča majke koju je upoznao ceo svet

Jedna socijalna radnica čula je njen vapaj

Postojao je, međutim, trenutak koji je mogao da promeni tok njenog detinjstva. Socijalna radnica koja je obilazila porodicu dolazila je redovno da razgovara sa decom i proverava uslove u kojima žive. Suzana je dugo ćutala. A onda više nije mogla. Ispričala je šta joj se događa. Plakala je. Rekla je da više ne želi da ostane u toj kući. Ovog puta jedna odrasla osoba joj je poverovala. Nakon toga je premeštena u Zrenjanin, u dom „Angelina Kojić Gina“. Bilo je to 23. novembra 1993. godine. Tamo će provesti narednih osam godina.

Povratak u Beograd i novi početak

Posle godina provedenih u Zrenjaninu, Suzana se vratila u Beograd. Smeštena je u dom „Moša Pijade“. Nastavila je školovanje i završila smer za ženskog frizera u školi za negu lepote. Tada se dogodilo nešto što nije mogla da planira. Upoznala je muškarca koji će kasnije postati njen suprug. Njihova veza nije odmah dobila svoj srećan epilog. Zabavljali su se, zatim raskinuli, ali su se putevi ponovo ukrstili. Suzana je saznala da je trudna.

„Čestitamo, vi ste trudni“

Vest o trudnoći došla je iznenada. Suzana nije odmah pomislila da je trudna. Imala je mučnine i povraćala, pa je otišla kod lekara. Tamo je saznala da čeka dete. Za nju nije bilo dileme. Želela je da rodi. U njenom životu, koji je počeo tako što ju je majka ostavila, sada se pojavljivala nova uloga – trebalo je da ona postane majka. I donela je odluku da njeno dete neće proživeti ono što je ona proživela. Trudnoću je provela u domu, a nakon rođenja deteta počela je da gradi zajednički život sa budućim suprugom.

Od napuštenog deteta do majke četvoro dece

Danas Suzana ima ono o čemu je kao dete mogla samo da sanja. Ima porodicu. Ima supruga. Ima četvoro dece. Njena deca su odrasla u potpuno drugačijim okolnostima od onih u kojima je ona odrastala. Najstariji sin završio je ugostiteljsku školu i radi kao kuvar. Drugi sin završio je školovanje iz oblasti robotike i radi kao menadžer. Mlađi članovi porodice tada su još bili u procesu školovanja. Suzana o njima govori sa ponosom. Njena porodica za nju nije samo zajednica ljudi sa kojima živi. Ona je dokaz da je moguće prekinuti krug bola.

„Hvala Bogu, pogledao me je i dao mi divnu porodicu, divnog muža“

Ta rečenica možda najbolje opisuje način na koji danas posmatra svoj život.

Nije zaboravila majku

Iako je izgradila svoju porodicu, Suzana nikada nije prestala da razmišlja o onoj prvoj. Ko je bila njena majka? Gde je? Zašto ju je ostavila? Da li ima braću i sestre? Da li oni znaju da ona postoji? Ta pitanja nisu nestala kada je odrasla. Naprotiv. Kada je postala punoletna, počela je da traži odgovore. Kasnije je otišla u Centar za socijalni rad i zatražila uvid u svoju dokumentaciju. U starim papirima pronašla je fragmente koji su joj pomogli da rekonstruiše deo prošlosti. Pojavljivala su se različita imena članova moguće biološke porodice. Ali papiri nisu mogli da joj daju ono što joj je bilo najpotrebnije. Sigurnost da zna ko su njeni ljudi.

„Tražim i dan danas“

Suzana nije odustala.

„Nisam odustala od traganja za porodicom, tražim i dan danas“

Njena potraga više nije samo pokušaj da pronađe majku. Želi da sazna da li ima braću i sestre. Želi da zna gde su. Želi da zna da li su ikada čuli za nju. I želi da konačno dobije odgovore na pitanja koja nosi od četvrte godine. Zato je svoju priču objavljivala i na mestima gde ljudi pokušavaju da pronađu biološke članove porodice.

Šta bi rekla majci?

Pitanje šta bi uradila kada bi jednog dana pronašla majku nije jednostavno. Suzana ne govori o srećnom susretu iz filma. Ne govori o tome da bi sve odmah oprostila. Previše godina je prošlo. Previše toga se dogodilo. Previše je pitanja ostalo bez odgovora. Želi da zna gde su joj braća i sestre, ko joj je otac i zbog čega je kao četvorogodišnje dete ostavljena. Prema sopstvenim rečima, prema majci danas oseća „bes i mržnju“. To osećanje nije nastalo preko noći. Ono je posledica godina u kojima je pokušavala da razume zašto je osoba koja ju je rodila odlučila da ode.

Najvažniji deo njene priče nalazi se u njenoj deci

Kada se pročita čitava Suzanina životna priča, lako je fokus staviti na majku koju nikada nije pronašla. Ali možda je mnogo važnije ono što je Suzana sama uradila sa svojim životom. Nije mogla da promeni način na koji je počelo njeno detinjstvo. Nije mogla da vrati godine provedene u domu. Nije mogla da izbriše ono što je, prema svom svedočenju, preživela u hraniteljskoj porodici. Ali je mogla da odluči kakav će život napraviti kada odraste. I upravo je to uradila. Postala je majka. I to majka četvoro dece.

Žena koja je naučila da napravi dom

Suzanina priča je priča o napuštanju, ali nije samo priča o napuštanju. Ona je priča o tome kako dete koje nikada nije imalo sigurnost može da odluči da je pruži svojoj deci. Kao četvorogodišnja devojčica čekala je da se majka vrati. Danas njena deca ne moraju da čekaju roditelja koji možda neće doći. Kada je bila mala, nije znala kome pripada. Danas ima porodicu kojoj pripada. Kada je bila dete, drugi su odlučivali gde će živeti. Danas ona odlučuje kakav će dom imati njena deca. To ne briše njenu prošlost. Ali pokazuje da prošlost ne mora zauvek da određuje budućnost.

Potraga još traje

Suzana i dalje nema odgovor na sva pitanja. Ne zna sa sigurnošću gde je njena biološka porodica. Ne zna da li će ikada sresti majku. Ne zna kako bi taj susret izgledao. Ali zna nešto što kao četvorogodišnje dete nije mogla da zna. Zna da je preživela. Zna da je odrasla. Zna da je postala majka. I zna da je uspela da napravi porodicu.

„Najveća radost mi je kada smo svi na okupu.“

Za nekoga ko je kao dete ostavljen sam u bolničkom holu, to nije obična rečenica. To je čitav jedan životni odgovor. Jer Suzana možda nikada neće dobiti ono što je izgubila 28. decembra 1988. godine, ali je uspela da napravi nešto svoje. Porodicu koja je čeka. Dom u koji se vraća. I decu koja znaju da njihova majka neće nestati iza vrata i ostaviti ih da čekaju. To je deo njenog života koji niko više ne može da joj oduzme.