Deca koja su odrastala uz stalno vikanje roditelja često razviju ovih osam navika u odraslom dobu

Nije svaka burna roditeljska reakcija ista. Povremeno podizanje glasa zbog stresa, umora ili frustracije ne može se izjednačiti sa odrastanjem u domu u kojem su vikanje, ljutnja i verbalna agresija svakodnevica. Ipak, kada dete često doživljava roditelja kao izvor straha i nepredvidivih reakcija, to može uticati na način na koji kasnije doživljava emocije, konflikte, kritiku i odnose sa drugim ljudima. Kod nekih ljudi određeni obrasci ponašanja mogu se zadržati i u odraslom dobu.

1. Skrivaju stvarna osećanja

Ako dete nauči da bi izražavanje zabrinutosti, tuge ili nezadovoljstva moglo izazvati roditeljsku ljutnju, vremenom može početi da potiskuje sopstvene emocije. U odraslom dobu to se može ispoljiti kroz izbegavanje sukoba i zanemarivanje sopstvenih potreba kako bi se sačuvao mir. Takvim osobama može biti teško da otvoreno kažu šta ih muči jer očekuju ljutnju, kaznu ili odbacivanje.

2. Burno reaguju na stres

Odrasli koji su tokom detinjstva često bili izloženi vikanju mogu biti posebno osetljivi na napete situacije. Kada nešto ne ide po planu ili primete da je neko uznemiren, mogu brzo očekivati najgori mogući ishod. Neki će reagovati defanzivno ili ući u sukob, dok će drugi postati izrazito nemirni i pokušavati što pre da smire situaciju.

Možda vas zanima

Srbija ulaže u najmlađe: Završeno 19 novih vrtića, još četiri uskoro otvaraju vrata deci

„Skini svoje nove patike i daj mu ih“: Mama saznala da joj sin ismeva siromašnijeg dečaka, lekciju će da pamti

Mama odbila da ćerki za prvi rođendan napravi običnu tortu: Kad su videli šta joj je poslužila, nisu mogli da veruju

3. Teško prihvataju kritiku

Ako su greške u detinjstvu često bile praćene vikom ili kažnjavanjem, čak i dobronamerna kritika u odraslom dobu može zvučati kao znak da su ponovo „u nevolji“. Umesto da kritiku dožive kao priliku da nešto nauče, mogu je shvatiti veoma lično i odmah početi da krive sebe. Ovakva reakcija može biti povezana i sa manjkom samopouzdanja.

4. Posebno su osetljivi na povišen ton

Osobe koje su često slušale vikanje mogu postati veoma osetljive kada neko podigne glas. Povišen ton u određenim situacijama može kod njih izazvati osećaj ugroženosti, čak i kada racionalno znaju da trenutna situacija nije ista kao ona iz detinjstva. Istraživanja su ukazala na povezanost izloženosti verbalnoj agresiji tokom detinjstva sa razlikama u načinu na koji mozak obrađuje zvuk i jezik.

5. Teško veruju drugima

Kada su roditelji, od kojih dete očekuje sigurnost i zaštitu, istovremeno izvor straha, poverenje u druge može kasnije biti teže izgraditi. Takvim osobama može biti teško da se potpuno otvore i pokažu ranjivost. Ponekad unapred očekuju da će ih drugi povrediti, kritikovati ili odbaciti, pa se zbog toga emocionalno drže na distanci.

6. Preterano ugađaju drugima

Deca koja često pokušavaju da izbegnu roditeljsku ljutnju mogu naučiti da će sukob najlakše sprečiti ako preuzmu krivicu, izvine se ili sopstvene potrebe stave u drugi plan. Ono što je u detinjstvu predstavljalo način da se izbegne neprijatna situacija može postati obrazac ponašanja i kasnije. Zbog toga neke osobe stalno vode računa o raspoloženju drugih, pokušavaju svima da udovolje i teško govore „ne“.

7. Teško se odnose prema autoritetima

Ako su roditelji, kao prvi autoriteti u detetovom životu, bili izvor straha, kasnije se može pojaviti nepoverenje prema drugim osobama na pozicijama moći. Na primer, nadređenog na poslu mogu automatski povezivati sa ljutnjom, kaznom ili nepredvidivim ponašanjem. Zbog toga im može biti potrebno više vremena da se opuste i steknu poverenje u autoritete.

8. Umanjuju sopstvena osećanja

Mnogi ljudi koji tokom odrastanja nisu imali dovoljno prostora da na zdrav način izražavaju emocije kasnije teško govore o tome kako se osećaju. Mogu često da se izvinjavaju, izbegavaju konflikte ili sami sebi govore da „nije to važno“. Na taj način sopstvene emocije i potrebe mogu stalno stavljati iza potreba drugih.

Važno je da svako iskustvo nije isto

Ovakvi obrasci nisu pravilo niti znače da će svaka osoba koja je odrastala uz vikanje imati iste probleme u odraslom dobu. Na kasnije ponašanje utiču brojni faktori, uključujući učestalost i intenzitet konflikata, odnos sa drugim članovima porodice, podršku koju je dete imalo i iskustva kasnije u životu. Ipak, prepoznavanje određenih obrazaca može biti prvi korak ka razumevanju sopstvenih reakcija i izgradnji zdravijih načina komunikacije.