„Imam rak u četvrtom stadijumu, ali neću reći svojoj deci“: Ispovest majke slama srce, jedan strah je proganja

Godinama je, kaže, živela za svoju porodicu i brinula o deci. A onda je dobila vest koja joj je u trenutku promenila život – dijagnostikovan joj je rak u četvrtom stadijumu. Ipak, odlučila je da suprugu i sinovima ništa ne kaže. Razlog koji je navela pokrenuo je lavinu reakcija na internetu.

Jedna majka podelila je na Redditu izuzetno potresnu ispovest nakon što je saznala da boluje od raka u četvrtom stadijumu.

Umesto da se nakon dijagnoze okrene najbližima i od njih zatraži podršku, ona je donela sasvim drugačiju odluku – barem za sada ne želi da im kaže da je teško bolesna.

Možda vas zanima

Bila je majka Svetog Save, a o njoj se malo zna: Mošti Anastasije Srpske stižu među vernike

Roditelji, uradite ovo večeras za svoju decu: Sutra je poseban dan

„Mislila sam da sam podbacila“: Majka četvoro dece progovorila o pritisku zbog kojeg se mnoge žene osećaju krivim

Kako je objasnila, iza te odluke stoje godine tokom kojih se u sopstvenoj porodici osećala sve manje važnom.

„Imam terminalni rak i ne govorim svojoj porodici“, naslovila je svoju ispovest.

„Provela sam život podižući ovo dete“

Majka je objasnila da ima dva mlada odrasla sina. Stariji završava fakultet i ima ozbiljnu vezu, ali ona tvrdi da za nju gotovo više nema vremena.

Kaže da je čitav odrasli život posvetila njegovom odrastanju, brinula o njemu i trudila se da mu pruži što više mogućnosti.

Sada je, međutim, boli osećaj da za razgovor sa majkom nema vremena.

Prema njenim rečima, kada dođe kući uglavnom želi da bude sa devojkom. Sa ocem razgovara o zajedničkim interesovanjima, dok majka tvrdi da se razgovor često završi čim ona pokuša da se uključi.

I have terminal cancer and am not telling my family.
byu/unworthy-belle-7503 inconfessions

Situacija je postala još bolnija jer, kako tvrdi, suprug ne vidi problem u ponašanju njihovog sina.

Kaže da joj govori da je previše osetljiva i da očekuje previše samo zato što želi da sin, kada dođe kući, makar jednom sedne i razgovara sa njom.

A onda je stigla dijagnoza

Upravo u periodu kada se osećala potpuno nevidljivo u sopstvenoj porodici stigla je vest koje se svaki roditelj i svaki čovek plaši.

Saznala je da ima rak u četvrtom stadijumu.

Prema njenim rečima, mogućnosti lečenja su veoma ograničene.

Ali umesto pitanja kako da porodici saopšti dijagnozu, u njenoj glavi pojavila se potpuno drugačija misao.

Ne želi da im kaže.

Navela je da se oseća toliko emotivno iscrpljeno da trenutno nema snage za to.

Ne želi ni da pažnju koju je toliko dugo priželjkivala odjednom dobije samo zato što je bolesna i zato što bi se njeni najbliži osećali krivim.

Drugi sin je njena najveća briga

Iza ove priče krije se još jedan, možda i najteži deo.

Njen drugi sin ima invaliditet i potrebna mu je dodatna briga, a ona kaže da je upravo zbog toga godinama bila njegov glavni negovatelj.

Zbog obaveza oko njega, tvrdi, vremenom se udaljila i od prijatelja.

Ali upravo je taj sin sada njena najveća briga.

Ne toliko zbog sebe i onoga što je čeka, koliko zbog pitanja koje bi verovatno proganjalo svakog roditelja u sličnoj situaciji:

Ko će brinuti o mom detetu kada mene više ne bude?

Majka je priznala da upravo zbog njega plače kada ostane sama i da je slama pomisao da neće biti tu da nastavi da se brine o njemu.

„Želim samo da osetim da me neko voli“

Nakon brojnih poruka podrške, majka se ponovo oglasila u komentarima i još otvorenije opisala koliko se usamljeno oseća.

Ispričala je da se tokom pregleda i testiranja povukla od prijatelja. Kada je dobila rezultate, niko nije bio uz nju jer, kako kaže, nije mogla da se seti osobe sa kojom se oseća dovoljno blisko da bi je pozvala.

Iste večeri bila je na sastanku okružena ljudima koje poznaje, ali je otišla ranije. Kaže da joj se niko nije javio da pita zbog čega je otišla ili da li je dobro.

U jednom od kasnijih odgovora napisala je da se ne oseća snažno.

Naprotiv, opisala je sebe kao „tihu i slomljenu“ i priznala da samo želi da sa nekim može da podeli ono kroz šta prolazi i da oseti da je voljena.

Ljudi su je molili da kroz ovo ne prolazi sama

Njena ispovest izazvala je brojne reakcije.

Mnogi korisnici savetovali su joj da ne donosi konačnu odluku neposredno nakon dijagnoze i da sebi prvo ostavi vremena da obradi ono što je saznala.

Drugi su je molili da pronađe makar jednu osobu kojoj veruje – prijatelja, terapeuta, lekara ili grupu podrške – kako kroz terminalnu bolest ne bi prolazila potpuno sama.

Bilo je i onih koji su je podsticali da napiše pisma članovima porodice, čak i ako još nije spremna da im ih preda.

A jedan deo komentatora posebno se zadržao na njenom mlađem sinu, savetujući joj da, koliko god je moguće, unapred organizuje njegovu buduću negu i podršku.

Na kraju, njena priča nije samo priča o bolesti.

To je i bolna ispovest žene koja kaže da je godinama brinula o drugima, a u trenutku kada je njoj potrebna najveća podrška oseća da nema kome da se obrati.

I možda upravo zato njene reči toliko pogađaju roditelje: iza straha od sopstvenog kraja nalazi se još veći strah jedne majke – šta će biti sa njenim detetom kada ona više ne bude mogla da bude tu za njega.