Nisam otišla posle šamara, otišla sam zbog jednog pitanja koje mi je sin postavio: Sandrina ispovest o nasilju u braku

Sandra je godinama trpela nasilje. Ubedila je sebe da to nije njen slučaj. Nije bilo modrica, komšije nisu zvale policiju. Njena priča počela je mnogo tiše. Njeno ćutanje trajalo je godinama tokom kojih je rodila dvoje dece.

– Prvo su to bile reči. Govorio mi je da sam nesposobna, da niko drugi ne bi mogao da me trpi, da sam loša majka. Pa je počeo da odlučuje sa kim smem da se viđam, koliko novca smem da potrošim i kome smem da se javim – počinje priču ova majka iz Novog Sada.

Prvi šamar i bezboroj izgovora

Probala je Sandra da se pobuni. Ali, kazne su stizale brzo, bile su surove i brutalne.  A onda je prvi put podigao ruku.

Možda vas zanima

Naučio sam da ćutim, da nemam krevet, ni sobu, ni uspomene. Ali moje dete će sve to imati: Ispovest dečaka koji je odrastao u domu

„Mislila sam da neće stati dok me ne ubije“: Nataša Đorđević prošla kroz pakao sa prvim suprugom, novu ljubav pronašla u 49. godini

„Nisam birao da živim u bolnici“: Muž me je uz ove reči ostavio kad je čuo da imam karcinom

– Nalazila sam izgovore i opravdanja za sva šamaranja i poniženja. Te bio je pod stresom. Popio je. Imao je težak dan. Izvinio se. Plakao je. Obećao da se više nikada neće ponoviti… Želela sam da verujem. Mislila sam da tako čuvam decu, da je za njih bolje ako istripim sve i sačuvam porodicu – kaže Sandra.

Ono što u prvom trenutku nije videla, jeste to da su njena deca sve primetila i da su videla mnogo više nego što je ona i pomišljala da mogu da vide:

– Videli su kako spuštam glas kada on uđe u sobu, videli su kako mi se tresu ruke. Da se zaključavam u kupatilu da bih plakala…

Zvuk koraka, škripa vrata i počinje pakao

Dodaje da je posle nasilja uvek dolazilo pomirenje, cveće i nekoliko dana mira.

– Naučila sam da prepoznajem zvuk njegovih koraka. Znala sam po načinu na koji zatvara vrata kakav će biti ostatak večeri.  Znala sam kada ne treba ništa da pitam. Znala sam kada da sklonim decu u drugu sobu. Naučila sam kako da sakrijem tragove – navodi ova Novosađanka koja je vremenom počela da misli da je zapravo ona problem.

Međutim, pitanje koje joj je sin postavio, bio je šok, ali i trenutak kada je postala svesna da su deca sve videla:

– Na pitanje: „Mama, zašto ti uvek kažeš da je tata umoran kad se naljuti“ nisam imala odgovor. Nisam znala šta da kažem. Trpela sam nasilje u braku, a osećala sam strah da odem. Tada sam prvi put shvatila da više ne štitim decu time što ostajem. Štitila sam samo sliku porodice koju sam očajnički želela da imamo.

Nisam znala gde ću, ni kako ću plaćati račune

Sandra te noći nije spavala. U glavi je pravila spisak svega što mora da ponese.

– Dokumenti. Lekovi. Malo garderobe za decu. Punjač. Nešto novca. Najvažnije stvari. Nisam imala veliki plan. Nisam znala gde ćemo živeti. Nisam znala kako ću sama plaćati račune. Nisam znala šta će biti kada sazna da sam otišla.  Znala sam samo da više ne mogu da čekam da se desi nešto još gore – iskrena je Sandra.

Dodaje da sa odlaskom nije osetila slobodu.

– Prvo smo nekoliko dana bili kod prijatelja. Kasnije sam završila u sigurnoj kući. Deca su spavala pored mene, a ja sam noću proveravala da li su tu. Prvih dana sam se plašila svakog telefonskog poziva. Plašila sam se da će nas pronaći. Pa su onda počeli strahovi da neću moći da izdržim – otvoreno je govorila Sandra.

I kada se najmanje nadala desila se promena:

– Jednog jutra sam skuvala kafu. Niko nije vikao. Niko nije lupao vratima. Niko me nije udario. Shvatila sam da prvi put posle mnogo godina mogu da popijem kafu bez osećaja da moram da budem na oprezu. To je bio trenutak kada sam počela da shvatam šta znači sloboda.

Morala sam da naučim da kažem „ne“

Oporavak, kako kaže, nije bio brz.

– Morala sam ponovo da naučim da verujem sebi. Da donosim odluke. Da se ne izvinjavam kada kažem „ne“. Da ne osećam krivicu zato što želim mir. Imala sam dane kada sam sumnjala u svoju odluku. Imala sam trenutke kada sam se sećala lepih perioda i pitala se da li sam možda mogla još nešto da uradim. Ali onda bih pogledala svoju decu. Danas živimo skromnije nego ranije. Nemamo sve ono što smo nekada imali. Naša kuća nije velika. Ne putujemo. Brojimo novac do sledeće plate. Ali, deca uveče idu na spvanje bez straha – ističe Sandra.

Ona više ne osluškuje korake iza vrata, iako joj se još uvek desi da se trgne kad čuje taj zvuk.

– Nekada se vratim mislima na ono što se dogodilo. Posledice nisu nestale onog dana kada sam izašla kroz vrata. Ali danas znam nešto što tada nisam znala. Odlazak nije trenutak kada prestaneš da se plašiš. Odlazak je trenutak kada odlučiš da strah više neće odlučivati umesto tebe – objašnjava ova mama.

Osećala sam krivicu zbog rasturanja porodice

Sandra je dugo posla odlaska sebe krivila:

– Dugo sam mislila da sam odlaskom razbila porodicu. Danas znam da sam pokušala da je spasem. Porodica nije mesto gde svi žive zajedno po svaku cenu. Porodica je mesto na kojem deca mogu da spavaju bez straha. I mesto na kojem žena ne mora svakog jutra da se pita kakvo će raspoloženje zateći kada se otvore vrata.

Umesto velikih reči i poruka ženama koje su u sličnoj situaciji kao ona, Sandra kaže da svaka od tih žena ima svoju, tešku, priču, te da nijednoj od njih ne bi rekla: „Samo idi.“

– Znam da si uplašena. Znam da nemaš odgovor na sva pitanja. Znam da misliš da nećeš moći sama. Ali nisi dužna da čekaš da bude još gore da bi tvoje iskustvo bilo dovoljno ozbiljno. A onda bih joj rekla ono što je i meni bilo najteže da prihvatim i da u to poverujem: „Nisi ti kriva.“ Ima ko da ti pomogne, postoje sigurne kuće, besplatni advokati, savetovališta. Njavžanije je da sačuvaš sebe i svoju decu i da prekineš krug nasilja. Jer brak i porodica nisu nasilje, to nijedna žena ne treba da trpi – zaključila je Sandra.