Posle 30 godina se vratio u stan iz svog detinjstva: Tražio je samo da još jednom vidi gde je majka nekad pila kafu

Postoje stanovi iz kojih se čovek iseli, ali iz kojih nikada potpuno ne ode. Jedan Sarajlija vratio se posle gotovo tri decenije na mesto gde je odrastao, sa samo jednom željom – da još jednom vidi ugao u kojem je njegova majka pila prvu jutarnju kafu i prostorije u kojima je prošlo njegovo detinjstvo.

Nije lako zatvoriti vrata doma u kojem ste odrasli, čak i kada odlazite svojom voljom i verujete da vas negde drugde čeka bolji život. Godine prolaze, menjaju se gradovi, adrese i ljudi, ali neke slike iz detinjstva ostaju gotovo nepromenjene. Sećate se gde je stajao sto za kojim ste ručali, gde ste ostavljali cipele i na kom mestu je majka sedela ujutru sa šoljicom kafe. Upravo takva priča jednog Sarajlije dirnula je veliki broj ljudi na društvenoj mreži X. Žena čija porodica danas živi u stanu u kojem je on nekada odrastao opisala je trenutak kada se, posle gotovo 30 godina, ponovo pojavio pred tim vratima. Nije tražio ništa. Samo je želeo da uđe.

Majku izgubio kao dečak, a rat ga sprečio da se vrati

Kako je žena navela, muškarac je Sarajevo napustio tokom devedesetih zbog školovanja. U stanu je tada ostao njegov otac, dok je majku izgubio još kao dečak. Kasnije je preminuo i otac, a stan je preko advokata prodat porodici koja danas u njemu živi. Život ga je odveo daleko, a ratne godine učinile su da se povratak dodatno odloži. Sve do gotovo tri decenije kasnije. Kada se ponovo našao u Sarajevu, zamolio je sadašnje vlasnike za nešto što bi nekome možda delovalo sasvim obično – da još jednom uđe u stan svog detinjstva. Dozvolili su mu. A ono što je usledilo, prema rečima žene koja je bila prisutna, bio je veoma emotivan trenutak.

Možda vas zanima

Vaspitačica pozvala majku na razgovor: Rekla joj zbog čega dete plače, pa poručila: „Vodite ga kod psihijatra“

Majka otkrila šta dozvoljava sinu u parku, pa se našla na udaru kritika: Šokirana vaspitačica je odmah zvala na razgovor

„Krenuo je da me hvata za vrat, ne bih tek tako da nam se raspadne porodica“: Ispovest majke bebe od 11 meseci uznemirila žene

„Pokazao mi je gde je njegova majka pila prvu jutarnju kafu, gde se on igrao, gde je bio sto za kojim su ručali“, napisala je.

Odjednom, to više nije bio samo stan. Svaka prostorija imala je svoju priču, a svaki ugao čuvao je deo njegovog života.

„Kao da je deo srca ostao ovde“

Autorka objave navela je da je čovek svojevremeno otišao iz Sarajeva zbog školovanja, ali da se zbog rata više nikada nije vratio.

„Tužno je kako ljudi koji su na bilo koji način povezani sa ovim prostorom ovde ostave deo srca i ponesu najdublje traume“, napisala je.

Njena priča brzo je počela da se deli, a u komentarima su se javili ljudi koji su se prisetili sopstvenih domova i gradova koje su nekada napustili. Jedna osoba joj je poručila:

„Ima nešto što uvek ostane u nama i neka sećanja nikada ne izblede. Pogotovo sećanja iz našeg detinjstva. Svaka vam čast što ste čoveku omogućili da i ta sećanja ponovo doživi.“

Autorka je odgovorila da joj nije ni palo na pamet da ga odbije.

„Kako ne bih? Kao što ja imam emocije koje me vezuju za prostor u kojem sam odrasla, tako i on ima emocije vezane za taj prostor.“

Podsetila je i na ljude čije kuće više ne postoje.

„Mnogo je ljudi kojima su kuće porušene i spaljene, pa čak i da žele, nemaju mogućnost da odu tamo, sednu, popiju kafu i prisete se detinjstva.“

„Samo sam gledala u prozore“

Njena objava probudila je brojna lična sećanja. Ljudi su počeli da pišu o kućama, stanovima i gradovima koje su nekada zvali svojim.

„Plačem i sećam se Takovske 56, gde smo živeli“, napisala je jedna žena.

Druga se prisetila povratka u Knin.

„Pre desetak godina posetila sam Knin prvi put nakon rata. Sedela sam u kafiću ispod stana u kojem sam živela i samo gledala u prozore. Iako nisam otišla kao izbeglica i ne nosim takve traume, svejedno ne znam da li bih mogla ponovo da uđem unutra.“

Možda upravo u toj rečenici leži razlog zbog kojeg je priča ovog Sarajlije toliko ljudi dirnula. Jer dom nije samo nekretnina. Možete promeniti parket, okrečiti zidove, pomeriti sto i kupiti potpuno novi nameštaj. Ali za čoveka koji je tu odrastao, iza novih zidova i dalje postoji jedan stari stan koji samo on može da vidi. U njemu je majka još za stolom sa jutarnjom kafom. Dete se još igra na podu. Porodica još sedi za ručkom. I možda je zato, posle gotovo 30 godina, bilo dovoljno samo otvoriti vrata.