13 rečenica koje narcisoidni roditelji često govore deci: Psiholog upozorava da ovakve poruke ostavljaju duboke rane

„Ti si preosetljiv/a“, „Sve probleme u ovoj kući praviš samo ti“ ili „Ja znam šta je najbolje za tebe“ mogu zvučati kao rečenice izgovorene u afektu. Međutim, kada su ponižavanje, okrivljavanje, kontrola i izazivanje osećaja krivice stalni obrazac odnosa, posledice dete može da nosi i dugo nakon odrastanja.

Psiholog i psihoterapeut Tasja Filipović otvorila je temu narcisoidnih roditeljskih obrazaca i izdvojila rečenice koje se, prema njenom iskustvu, neretko pojavljuju u takvim odnosima.

Ona na početku naglašava nešto važno – nisu svi roditelji dali sve od sebe, a insistiranje na toj rečenici nekim odraslim ljudima može dodatno da oteža prihvatanje onoga što su proživeli u detinjstvu.

Možda vas zanima

Jelena Radanović odvela sina Nauma u Istanbul na lečenje: „Sa tri godine se ugasio“

10 stvari koje odrasla deca rade, a roditeljima idu na živce: Psiholozi kažu da neke od njih zapravo treba da vas raduju

5 stvari koje će deca pamtiti celog života: Ne koštaju ništa, a znače im više od bilo kog poklona

Roditelj pred drugima jedno, prema detetu drugo

Filipović objašnjava da roditelj sa izraženim narcisoidnim obrascima ponašanja može da ostavlja sasvim drugačiji utisak na ljude izvan porodice.

Prema komšijama, kolegama i poznanicima može biti prijatan i pažljiv, dok se najproblematičnije ponašanje pojavljuje upravo u odnosu sa detetom.

Psihološkinja pravi i važnu razliku između narcisoidnih crta i dijagnoze narcističkog poremećaja ličnosti. Narcizam postoji na kontinuumu, dok dijagnozu poremećaja može da postavi samo kvalifikovani stručnjak nakon odgovarajuće procene.

Zbog toga nije opravdano nekoga proglasiti „narcisom“ samo zato što je izgovorio neku od navedenih rečenica.

Dete može stalno da se oseća kao da nije dovoljno dobro

U izrazito problematičnom odnosu roditelj, kako objašnjava Filipović, dete može posmatrati kao produžetak sebe i očekivati da ono ispunjava njegovu predstavu o tome kakvo treba da bude.

Kada dete počne da odrasta, osamostaljuje se, postavlja granice i razvija sopstvenu ličnost, mogu se javiti sukobi.

Prema njenim navodima, dete u takvom odnosu može da se oseća nevoljeno, neviđeno, napušteno, usamljeno ili zbunjeno, uz stalni utisak da je upravo sa njim nešto pogrešno.

13 rečenica koje treba prepoznati

Filipović je izdvojila primere poruka koje se mogu pojavljivati u odnosima u kojima postoje izraženi narcisoidni obrasci:

1. „Ti si preosetljiv/a.“
2. „Videćeš ti kada dobiješ dete poput tebe.“
3. „A ko će brinuti o meni kada ti odeš?“
4. „Zaboravio/la si na majku/oca otkako si u braku.“
5. „Jeste, uvek sam ja kriv/a.“
6. „To što pričaš se nije desilo.“
7. „Oteraćeš me u grob svojim ponašanjem.“
8. „Da me voliš, ne bi se tako ponašao/la.“
9. „Sve sam žrtvovao/la zbog tebe i ovako mi vraćaš.“
10. „Pogledaj kako je on/ona uspešan/na, a ti ništa.“
11. „Ti me teraš da viknem ili da te udarim.“
12. „Sve probleme u ovoj kući praviš samo ti.“
13. „Ja znam šta je najbolje za tebe.“

Jedna rečenica izgovorena jednom nije dovoljna da se roditelju pripiše bilo kakva dijagnoza. Problem je kada ovakve poruke postanu hroničan obrazac kontrole, omalovažavanja, poricanja detetovog iskustva i prebacivanja odgovornosti.

„Sve sam žrtvovao zbog tebe“

Posebno težak obrazac jeste izazivanje osećaja krivice.

Poruke poput „Sve sam žrtvovao zbog tebe“ ili „Da me voliš, ne bi to radio“ mogu dete da stave u poziciju u kojoj počinje da oseća odgovornost za roditeljevo emocionalno stanje.

Filipović navodi da u ekstremnijim slučajevima roditelj može da sabotira detetovo emocionalno osamostaljivanje ili da se takmiči sa njim.

Ako su roditelji razvedeni, dete može postati i sredstvo preko kojeg jedan roditelj iskazuje frustraciju prema bivšem partneru, što se događa nauštrb dobrobiti deteta.

Šta se događa kada dete odraste?

Problemi ne moraju nestati kada dete napuni 18 godina.

Filipović navodi da se kod nekih roditelja kontrola i pritisak nastavljaju i kada je dete odraslo i pokušava da se fizički ili emocionalno odvoji.

Tada se odnos može održavati kroz osećaj krivice i srama, poruke da dete nešto „duguje“ roditelju ili da je odgovorno za njegovu sreću.

Osobe koje su odrastale u takvom odnosu mogu godinama pokušavati da razumeju šta im se dogodilo i da nauče da postavljaju zdrave granice.

Nije svaka roditeljska greška narcizam

Važno je, međutim, ne otići u drugu krajnost.

Roditelji greše, nekada izgube strpljenje, kažu nešto zbog čega se kasnije kaju ili donesu pogrešnu odluku. To samo po sebi ne znači da imaju narcistički poremećaj ličnosti.

Razlika je u dugotrajnom i ponavljajućem obrascu u kojem nema prostora za detetove emocije i potrebe, odgovornost se stalno prebacuje na njega, a ljubav i prihvatanje postaju uslovljeni poslušnošću.

Ukoliko neko prepoznaje sopstveno detinjstvo u ovakvom odnosu i njegove posledice i dalje značajno utiču na svakodnevni život, razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom može pomoći u razumevanju iskustva i učenju zdravijih granica.