Zajedničko im je to što je očinstvo u određenom trenutku postalo važnije od tempa koji je od njih zahtevala filmska industrija. A kakva je situacija u Srbiji?
Holivud često prikazuje život glumaca kroz premijere, crvene tepihe i velike filmske uloge, ali iza kamera njihove najvažnije odluke ponekad nemaju nikakve veze sa karijerom. Za neke glumce, trenutak kada su postali samohrani očevi promenio je način na koji su gledali na posao, slavu i sopstvene prioritete.
Lijam Nison
Odgovornost za vođenje domaćinstva i brigu o porodici pala je na Lijama Nisona u martu 2009. godine, nakon smrti njegove suprugeNataše Ričardson. U to vreme, glumac je snimao van Kanade i hitno je otišao u bolnicu kako bi bio uz nju, ali se situacija pokazala nepopravljivom. Život porodice se nepovratno podelio na period „pre” i „posle”.
Nison je ostao sam sa dva sina, Majklom, koji je tada imao 13 godina, i Danijelom, koji je imao 12. Umesto da brigu o deci prepusti rođacima ili angažovanom osoblju, sam je preuzeo svakodnevne obaveze oko podizanja sinova.
U godinama koje su usledile, Nison je značajno prilagodio svoj radni raspored, opredeljujući se za filmove sa jasno definisanim i ograničenim rokovima snimanja. Akcioni filmovi pokazali su se kao najpraktičniji izbor, ostvarenja poput filma „96 sati“ i njegovih nastavaka omogućavala su mu da radi bez dugotrajnog odsustva od kuće i da se vraća porodici između faza snimanja.
Možda vas zanima
Proverite da li vaše dete ima pravo na stipendiju: Novac stiže 10 meseci, za neke porodice važi i viši cenzus
Rekli su mi da Matija neće dugo, da ga mazim dok je živ: Ispovest majke dečaka obolelog od SMA
Važna novina za roditelje: Zahtev za status roditelja-negovatelja sada može da se podnese i onlajn
U intervjuima je otvoreno govorio da su te odluke bile motivisane potrebama porodice, a ne željom da izgradi određeni imidž na filmu; za njegovu decu je bilo ključno da osete očevo prisustvo. Od tada se Nison nije ponovo ženio niti je ulazio u javne veze, nastojeći da svojim sinovima obezbedi stabilno i privatno okruženje, zaštićeno od neželjene pažnje javnosti.
Njegova lična priča neočekivano se odrazila u filmu „Made in Italy“ iz 2020. godine. U tom filmu, Nison tumači umetnika koji sa sinom putuje u Toskanu kako bi sredio kuću koju je nasledio od pokojne supruge, ulogu sina odigrao je Nisonov najstariji sin Majkl, koji koristi prezime Ričardson u znak sećanja na majku.
O radnji filma razgovaralo se još u fazi pretprodukcije, uz svest o tome da će paralele sa stvarnim životom biti očigledne, ali je Majkl ipak prošao kroz audiciju pod istim uslovima kao i svi ostali i radio bez ikakvog povlašćenog tretmana. Sam Nison je naglasio da je tokom snimanja svesno razdvajao ulogu oca od uloge kolege glumca. Do trenutka kada je film objavljen, oba sina su već bila odrasla, ali je Nison i dalje sebe prvenstveno doživljavao kao roditelja. Isticao je da ga radost roditeljstva nikada nije napuštala, čak i dok se priroda njihovog odnosa menjala. Prilikom razmatranja novih projekata i ponuda, njegove odluke su uglavnom zavisile od toga koliko vremena može da provede kod kuće i koliko se posao uklapa u život porodice koju je sam podizao.
Džon Travolta
U leto 2020. godine, život Džona Travolte pretrpeo je promenu koja je potpuno izmenila svakodnevicu njegove porodice. Glumac je ostao sam sa dvoje dece, ćerkom Elom Blu i najmlađim sinom Bendžaminom, koji je tada imao devet godina. Gotovo odmah je smanjio broj javnih nastupa, otkazao poslovne obaveze i na neko vreme se povukao iz žiže javnosti. U svojim retkim javnim obraćanjima nije govorio o emocijama, već o potrebi da bude prisutan i da preuzme odgovornost za odluke koje su se ranije donosile zajednički.
Briga o deci oduvek je bila deo Travoltinog svakodnevnog života, ali je u tom periodu njegova uloga oca postala apsolutni prioritet. Ela Blu je već pravila prve korake u svetu filma i muzike, a Travolta ju je pratio na audicije i probe, ne mešajući se u njen izbor životnog puta. Sa najmlađim sinom uspostavio je mirnu i predvidivu rutinu, trudeći se da održi uobičajene aktivnosti.
Otvoreno je govorio da ne pokušava da bude „savršen roditelj”, već da jednostavno čini ono što je neophodno u trenutku u kojem se nalazi. Posao se vraćao u njegov život postepeno i bez naglih poteza. Travolta je prihvatao uloge koje nisu zahtevale duga putovanja, što mu je omogućavalo da ostane blizu svoje dece. Izbegavao je intervjue o privatnom životu, nije koristio porodičnu priču za promociju filmova i odbijao je formate koji su zahtevali iskrene lične ispovesti. Čak i kada je prisustvovao događajima, češće je govorio o podršci svojoj deci nego o sopstvenim planovima ili ulogama.
Vremenom je Ela Blu počela češće da se pojavljuje uz oca, ne samo u svakodnevnom životu, već i u poslovnim prilikama. Travolta je naglasio da nikada nije insistirao da ona krene porodičnim putem u glumu, niti je svoje ime smatrao alatom za napredovanje u karijeri. Njegovo učešće se ograničavalo na pružanje saveta i prisustvo kad god je to bilo potrebno. Istovremeno, nije krio činjenicu da je njegova odgovornost prema deci bila vodeći princip iza svake odluke u vezi sa njegovim budućim radom i javnim životom.
Pirs Brosnan
Početkom osamdesetih godina, život Pirsa Brosnana doživeo je dramatičan preokret. Njegova prva supruga, glumica Kasandra Haris, borila se sa dugotrajnom bolešću i preminula 1991. godine. Brosnan je ostao sam sa troje dece Šonom, Kristoferom i Šarlot, koju je zvanično usvojio i odgajao kao svoju. Iako se u to vreme već bavio filmom i televizijom, nije bio fokusiran na karijeru, već na dom i decu dok su zajedno prolazili kroz bol zbog gubitka majke.
Upravo u tom periodu Brosnanu je prvi put ponuđena uloga Džejmsa Bonda, međutim, zbog ugovornih obaveza prema seriji „Remington Steele“, nije mogao da je prihvati. Kasnije je izjavio da bi, čak i da je ponuda stigla odmah, bilo teško uskladiti je sa tadašnjim porodičnim okolnostima. Početkom devedesetih pojavljivao se u manje zahtevnim filmovima, poput ostvarenja „Gospođa Dautfajer“ i „The Lawnmower Man“ , birajući projekte sa predvidivim rasporedom koji nisu zahtevali duga putovanja, što mu je omogućavalo da ostane blizu svoje dece.
Kada je Brosnan konačno preuzeo ulogu Bonda u filmu „GoldenEye“, njegova deca su već bila odrasla, a porodični život se stabilizovao. Često je govorio o tome kako se u tom periodu trudio da strogo razdvaja posao od privatnog života, na ekranu je bio agent 007, a van seta običan otac koji se bavio školskim obavezama i kućnim poslovima. Čak i na vrhuncu slave koju mu je donela uloga Bonda, izbegavao je „holivudski način života”, više voleći da se odmah nakon snimanja vrati kući.
Brosnan je kasnije zasnovao novu porodicu, ali je iskustvo samohranog oca ostalo ključni deo njegovog života. Nastavio je da podržava svoju decu u odlukama koje su donosili kao odrasle osobe i da im pomaže u radu, ne krijući da su ga rane devedesete naučile pragmatičnom pristupu karijeri. Taj period se jasno ogleda u njegovoj filmografiji, manje grozničave aktivnosti, manje naglih promena i veća težnja ka onoj vrsti stabilnosti koja u tom trenutku nije bila potrebna njemu, već njegovoj deci.
Rik Moranis
Početkom devedesetih godina, Rik Moranis se nalazio u položaju o kakvom većina glumaca samo sanja. Iza sebe je već imao filmove kao što su „Isterivači duhova“, „Svemirske kuglice“ i „Mala radnja užasa“, i bio je na pragu da postane jedno od najprepoznatljivijih komičarskih lica Holivuda. A onda je jedan događaj sve preokrenuo, izgubio je suprugu. Ostao je sam sa dvoje male dece i brzo shvatio da će morati samostalno da izgradi novi život.
Nije davao nikakve dramatične izjave niti objašnjenja za medije. Jednostavno je prestao da prihvata nove uloge. Nakon filma „Draga, smanjili smo se“, njegovo ime je počelo da nestaje sa filmskih plakata, što je za Holivud bio zbunjujući potez, jer je izgledalo kao da glumac na vrhuncu karijere dobrovoljno napušta scenu.
Moranis je kasnije mirno objasnio da nije bilo reči o pregorelosti ili razočaranju u filmsku industriju, već o nečemu mnogo jednostavnijem. Njegova deca su izgubila majku, a on nije video način da uskladi tu realnost sa zahtevima stalnih snimanja i odsustvovanja.
Što je najvažnije, nije se radilo samo o privremenoj pauzi od godinu ili dve. Rik je svesno izabrao način života u kojem film više nije bio u središtu pažnje. Odbijao je uloge u velikim filmskim serijalima, uključujući i ponude za povratak u „Isterivače duhova“ jer su one zahtevale duge periode odsustva od kuće. Umesto toga, ostao je u Njujorku, posvetivši se odvođenju dece u školu, kućnim obavezama i onoj vrsti svakodnevne rutine o kojoj glumci njegovog kalibra retko govore.
Film nije potpuno nestao iz njegovog života, jednostavno je poprimio drugačiji oblik. Moranis je povremeno pozajmljivao glas,producirao albume sa muzičkim parodijama i prihvatao projekte koji nisu zahtevali putovanja niti iscrpljujući raspored. Bio je to način da ostane u profesiji, a da pritom ne naruši život koji je izgradio za svoju decu. Nije krio činjenicu da je svesno žrtvovao zamah svoje karijere. Za njega izbor nije bio između dobre i loše uloge, već između prisustva i odsustva.
Upravo zato se Rikova priča izdvaja, čak i u poređenju sa drugim glumcima koji su očevi. On nije samo usklađivao raspored snimanja sa porodičnim obavezama niti postao izbirljiviji kada je reč o ulogama. Zapravo je napustio visokobudžetnu filmsku industriju u trenutku kada je mogao da nastavi da zarađuje i gradi karijeru i to je učinio bez pokušaja da svoju ličnu odluku pretvori u pažljivo osmišljenu medijsku priču. Ljudi i dalje govore o njegovom eventualnom povratku, ali Moranis je to uvek jednostavno objašnjavao: nikada on nije nikuda otišao, jednostavno je bio kod kuće.
Kifer Saderland
Iskustvo očinstva za Kifera Saderlanda počelo je rano i u prilično teškim okolnostima. Krajem osamdesetih godina oženio se Kamelijom Ket, sa kojom je ubrzo dobio ćerku Saru Džud. Brak se brzo raspao, majka je ubrzo napustila porodicu i praktično nestala iz svakodnevnog života deteta. Kao posledica toga, Saderland je ostao sam sa svojom malom ćerkom i preuzeo sve obaveze na sebe, od kućnih poslova do podizanja deteta, bez aranžmana o „zajedničkom roditeljstvu” koji je uobičajen u Holivudu.
To se poklopilo sa trenutkom kada je njegova karijera zaista uzimala zamah. Početkom devedesetih, Saderland je bio veoma angažovan glumac, pojavljujući se u filmovima „Tanka linija smrti“, „Nekoliko dobrih ljudi“ i „Tri musketara“ ali je van seta vodio potpuno drugačiji život. Odbijao je mnoge ponude upravo zato što su zahtevale potpunu posvećenost poslu.
Sredinom te decenije, njegovo prisustvo u velikim filmovima postalo je ređe, što je posmatračima sa strane izgledalo kao pad u karijeri. U stvarnosti, on se svesno povukao iz trke za statusom jer su mu prioriteti bili jasni i nepokolebljivi.
Saderland je kasnije primetio da samohrano očinstvo donosi brzo suočavanje sa realnošću, prestajete da razmišljate u kategorijama karijere i počinjete da razmišljate u kategorijama odgovornosti. Tokom tog perioda, opredeljivao se za projekte sa kraćim rasporedima snimanja i televizijske formate koji su mu omogućavali da održi stabilan način života.
Njegov povratak u žižu javnosti usledio je tek nakon što je njegova ćerka odrasla. Serija „24“ označila je novo poglavlje za njega, ne samo profesionalno, već i lično. Tada je Saderland mogao da se posveti dugoročnoj televizijskoj ulozi, a da pritom nema osećaj da propušta bilo šta kod kuće. Više puta je istakao da bi, da mu je takva serija ponuđena ranije, verovatno odbio ponudu.
Danas Saderland retko govori o tom periodu, iako on mnogo toga objašnjava kada je reč o putanji njegove karijere.
Njegovo iskustvo samohranog oca nije postalo priča za glamurozne časopise niti deo pažljivo izgrađene javne ličnosti. To je jednostavno određivalo uloge koje je prihvatao, mesto gde je živeo i trenutke kada je sebi dozvoljavao povratak u ubrzani ritam filmske industrije.
Džon Vojt
Sredinom sedamdesetih godina, brak Džona Vojta i Maršelin Bertran se raspao, podelivši porodicu na dva odvojena sveta. U jednom trenutku, njegova deca Džejms i Andželina, našla su se u situaciji u kojoj je Vojt preuzeo najveći deo odgovornosti i donošenja odluka o njihovim životima, bez stabilne porodične podrške ili stalnog prisustva majke u njihovoj svakodnevici.
Kasnije je o tom periodu govorio škrto i neodređeno, iako je upravo tada morao samostalno da se nosi sa ulogom oca.
Ta faza se poklopila sa izazovnim periodom u njegovoj karijeri. Nakon filmova „Ponoćni kauboj“ i „Povratak kući“, Vojt je bio jedan od najistaknutijih glumaca svoje generacije, ali se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih njegovo ime sve ređe pojavljivalo u velikim studijskim produkcijama. Ređe je glumio, često se povlačio iz javnosti i nije se trudio da održi raniji tempo rada.
Kada bi se vraćao poslu, birao je uloge koje nisu zahtevale potpunu posvećenost tokom niza godina. Vojt je prihvatao projekte koji su mu omogućavali da ostane blizu dece i izbegne dugotrajna odsustva iz njihovih života.
U tom periodu nije osmišljavao strategiju niti je na karijeru gledao kao na lestvicu koju treba savladati. Njegove odluke su bile vođene trenutnim okolnostima i usmerene na svakodnevni život, školu i one obične stvari o kojima glumci njegovog kalibra retko govore.
Vremenom su deca odrasla, a porodični odnosi su postali složeniji i udaljeniji. Vojt je često priznavao da se u tom periodu oslanjao na intuiciju i da nije uvek donosio ispravne odluke. Ipak, te godine kada je zapravo bio jedina odrasla osoba odgovorna za domaćinstvo i decu pokazale su se kao presudne za njega.
Duboko su izmenile njegov pogled na posao i na ulogu koju film treba da ima u životu pojedinca.
Majkl Lendon
Majkl Lendon je postao otac pre nego što je imao stabilnu karijeru. Oženio se Dodi Levi-Frejzer i usvojio njena dva sina, Džoša i Džejsona, odmah preuzevši punu odgovornost. Kada se njihov brak završio, deca su ostala kod Majkla. Lendon je nastavio sam da brine o njima, balansirajući svoje prve ozbiljne radne obaveze sa zadacima svakodnevnog života, na koje je malo ko u industriji bio spreman.
Njegov rad na seriji „Bonanza“ poklopio se sa ovom fazom u njegovom životu i bio je presudan. Televizija, sa svojim redovnim rasporedom, pokazala se za njega praktičnijom od filma, bez stalnih putovanja i dugih pauza između kuće i seta. Kolege su se sećale da je Lendon uglavnom bio odsutan iz holivudskog života i retko je ostajao do kasno bez razloga. Snimanje je tretirao kao posao koji je trebalo završiti na vreme kako bi se mogao vratiti svojoj deci.
Kasnije je osnovao novu porodicu i imao svoju decu, ali se i ovaj savez raspao. U nekom trenutku, ponovo se našao u poziciji gde je značajan deo odgovornosti počivao isključivo na njemu. Do tada, Lendon je kontrolisao ne samo uloge već i procese, kao glumac, pisac i producent u seriji „Mala kuća u preriji“. Upravljanje svojim rasporedom nije postalo bonus, već nužnost, serija mu je omogućavala da ostane blizu kuće i da ne bude odvojen od porodičnog života.
Lični element se lako uočavao u samoj seriji. Njegov Čarls Ingols stalno sumnja, pravi greške i uči kako da bude otac u hodu. Nije se osećalo kao scenaristička poza scene su bile izgrađene oko razgovora, pauza i odluka koje retko deluju kao herojske. Lendon nije napravio autobiografiju o tome, ali je njegovo iskustvo jasno oblikovalo njegov ton.
Do trenutka kada je njegova karijera počela da se povezuje sa „porodičnom televizijom“, već je prošao kroz nekoliko perioda kada nije imao podršku partnera. Nije tražio univerzalni model niti je pokušavao da bude uzor. Jednostavno je strukturirao svoj rad tako da može da ostane sa decom i to je ono što je odredilo i format njegove karijere i vrstu oca kakvog deca pamte.
Samohrani roditelji u Srbiji imaju olakšicu u vidu Alimentacionog fonda
Usvajanjem Zakona o alimentacionom fondu, građanima Srbije otvorena je mogućnost da brže i jednostavnije ostvare pravo na izdržavanje dece u situacijama kada drugi roditelj izbegava tu obavezu. Ovaj zakon izazvao je veliko interesovanje javnosti i brojna pitanja – od toga ko ima pravo na pomoć, do toga da li država isplaćuje alimentaciju retroaktivno.
Ko ima pravo da koristi sredstva iz Alimentacionog fonda?
Pravo da koriste novac iz Fonda imaju državljani Srbije – maloletna deca, kao i punoletna, na redovnom školovanju i dok ne napune 26 godina – ukoliko imaju status izvršnog poverioca* *Ovaj status dobija se kada sud donese rešenje o izvršenju i dostavi ga javnom izvršitelju radi Daljeg sprovođenja
Da li se podnosi zahtev?
Nema nikakvog zahteva niti se pokreće posebna procedura. Sve umesto tebe radi javni izvršitelj.
Koji su još uslovi?
Predmet mora da bude kod javnog izvršitelja i mora da prođe dva meseca od dana kada je rešenje o izvršenju dostavljeno roditelju koji izbegava plaćanje alimentacije, odnosno bliskim srodnicima koji su prema sudskoj odluci dužni da daju izdržavanje. Javni izvršitelj mora i da zatraži tvoju saglasnost da se privremeno izdržavanje isplati iz sredstava Fonda. Imaš rok od osam dana da daš saglasnost.
Koliko čekam na isplatu novca?
Ukoliko se saglasiš da se sredstva isplate iz Alimentacionog fonda, javni izvršitelj će o tome da obavesti upravljača fonda Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju. Ministarstvo ima rok od 15 dana da donese rešenje o isplati i da iz Fonda prebaci novac na tvoj račun.
Šta ako je izvršni postupak pokrenut pre stupanja na snagu Zakona?
Ukoliko je tvoj predmet već kod javnog izvršitelja i duže od dva meseca se izvršenje ne sprovede, izvršitelj u roku od dva meseca od stupanja na snagu Zakona mora da preduzme korake i zatraži tvoju saglasnost da bi alarmirao Fond. Imaš na raspolaganju osam dana da daš saglasnost.
Šta ako se tvoj slučaj nalazi na izvršenju u sudu?
Ako se tvoj predmet nalazi u sudu u postupku izvršenja, potrebno je da ga „preusmeriš“ na javnog izvršitelja. Ovaj postupak je besplatan.
Kako da prebaciš predmet kod izvršitelja?
Potrebno je da sudu predložiš da sprovođenje izvršenja ustupi javnom izvršitelju. Sud nakon toga donosi odluku i dostavlja mu spise.
Koliki je iznos privremenog izdržavanja iz Alimentacionog fonda?
Iz Fonda isplaćuje se mesečni iznos koji je predviđen sudskom presudom, ali tako da on ne može da bude veći od minimalne sume izdržavanja koja se, u skladu sa Porodičnim zakonom, utvrđuje periodično.
Da li država isplaćuje alimentaciju retroaktivno?
Država ne isplaćuje zaostale alimentacije, već sa mesečnom uplatom novca započinje nakon donošenja rešenja o isplati.
Do kada traje isplata novca iz Alimentacionog fonda?
Država preuzima brigu o detetu i uplaćuje alimentaciju za taj i svaki naredni mesec, sve dok dužnik ne počne da ispunjava svoju obavezu ili ne stekne imovinu.
Šta ako neodgovorni roditelj počne da ispunjava obaveze ili stekne imovinu?
Ukoliko, u nekom momentu, počne da se isplaćuje alimentacija ili dužnik stekne imovinu iz koje se mogu namiriti potraživanja, javni izvršitelj o tome obaveštava Ministarstvo, koje stopira prenos sredstava iz Fonda.
Ko proverava da li su se stekli uslovi da se rastereti Alimentacioni fond?
Imovinu dužnika svakog meseca obavezan je da proverava javni izvršitelj. U slučaju da to ne čini, disciplinski odgovara.
Šta se dešava sa dužnikom?
Država ima pravo na povraćaj novca. Dugovanje prema državi ne zastareva i podrazumeva kamatu.
Alimentacioni fond predstavlja važan mehanizam zaštite dece i roditelja koji ostaju bez podrške drugog roditelja. Zahvaljujući novom zakonu, proces ostvarivanja prava na izdržavanje postaje brži i efikasniji, uz jasne procedure i podršku nadležnih institucija.
Možda vas zanima
Mame i tate
Ivana Banfić promenila život iz korena: Posle borbe sa alkoholom pronašla mir, danas je posvećena porodici
Mame i tate
25 godina nije hteo decu sa svojom ženom, pa sad traži drugu da mu rodi naslednika: Ljudi gledaju njegove zahteve i krste se
Mame i tate
Urlala je na sav glas: Ćerka napala majku što je beskućnici ostavila porodični biznis, a onda je saznala istinu koja je razorila
Mame i tate
Roditelji su me zbog invaliditeta ostavili tetki, a onda su čuli koliko zarađujem: Pokrenuli su hajku, ali sam im u lice sasula sve porodične tajne
Mame i tate
Gen Z govori u šiframa: Ove izraze roditelji moraju znati da bi razumeli njihov jezik
Mame i tate