Deca najduže pamte ove greške roditelja: Strogoća nije isto što i poštovanje

Roditeljski autoritet ne gradi se vikom, pretnjama i slepom poslušnošću. Mnogo je veća verovatnoća da će dete poštovati roditelja sa kojim oseća sigurnost, bliskost i doslednost nego onoga koga se plaši. Iako mnogi roditelji veruju da je dete koje bez pogovora izvršava svaku naredbu primer dobro vaspitanog deteta, važno je napraviti razliku između poslušnosti iz straha i saradnje koja proizlazi iz poverenja. Cilj vaspitanja nije da dete uvek uradi ono što mu je naređeno, već da vremenom razvije sopstveni osećaj odgovornosti, razume granice i nauči da donosi dobre odluke.

Kada roditelji prebacuju autoritet na drugog roditelja

Rečenice poput „Samo čekaj da tata dođe“ ili „Reći ću mami šta si uradio“ mogu delovati kao jednostavan način da se dete smiri, ali često šalju pogrešnu poruku. Ako jedan roditelj stalno predstavlja drugog kao osobu koja kažnjava i donosi konačnu odluku, dete može početi da doživljava njegov autoritet kao važniji. Zdraviji pristup je da oba roditelja postavljaju jasne granice i da se, koliko je moguće, dogovaraju oko osnovnih pravila. Deci je potrebna doslednost, ali i osećaj da roditelji predstavljaju tim.

Poslušnost nije isto što i poštovanje

Dete koje izvršava naređenja zato što se plaši kazne možda jeste poslušno u određenom trenutku, ali to ne znači da je razvilo razumevanje pravila. Kada roditelj objasni zbog čega nešto nije dozvoljeno i postavi granicu na miran i dosledan način, dete dobija priliku da vremenom usvoji vrednost koja stoji iza tog pravila. Naravno, nisu sva pravila predmet pregovora. Roditelj mora da ume da kaže „ne“, posebno kada je u pitanju bezbednost deteta. Razlika je u tome kako se granica postavlja.

Možda vas zanima

Roditelji nisu mogli da podnesu ćerkino ime: Momentalno su ga promenili – evo kako se devojčica sada zove

Roditelji beba ovo mogu potpuno besplatno: Otvoreni novi termini, mogu da dođu i mama i tata sa bebom

Tresla se odmah nakon porođaja i nije mogla da se zaustavi: Babica otkriva pojavu o kojoj se retko govori

Vikanje i kažnjavanje mogu da naruše poverenje

Fizičko kažnjavanje, vređanje, ponižavanje i stalne pretnje nisu način da se izgradi zdrav autoritet. Takav pristup kod deteta može izazvati strah, povlačenje, ljutnju ili bunt, a može otežati i otvorenu komunikaciju sa roditeljima. To ne znači da roditelj treba da bude popustljiv. Dete može imati čvrsto postavljene granice, a da istovremeno zna da je voljeno i prihvaćeno.

Detetu je potrebna prisutnost, a ne samo pravila

Roditelj koji je fizički prisutan, ali se retko uključuje u detetov svakodnevni život, može postati figura čiji autoritet postoji uglavnom kroz naredbe. Deci su, međutim, potrebni razgovor, zajedničke aktivnosti, interesovanje za ono što ih muči i osećaj da mogu da se obrate roditelju kada im je teško. Ne mora svaki roditelj da bude dostupan u svakom trenutku, ali dugoročno prisustvo i zainteresovanost za detetov svet grade osećaj sigurnosti.

I roditelji smeju da pogreše

Jedna od važnih lekcija koju roditelj može da pokaže detetu jeste da niko nije nepogrešiv. Ako roditelj pogreši, izvinjenje ne predstavlja gubitak autoriteta. Naprotiv, dete kroz takav primer uči da je moguće preuzeti odgovornost, priznati grešku i pokušati da je ispraviš. Poruka „Pogrešio/la sam“ može biti mnogo vrednija od insistiranja da roditelj u svakoj situaciji mora da bude u pravu.

Previše pridika često daje suprotan efekat

Duge lekcije, ponavljanje istih upozorenja i beskrajna objašnjenja ne znače nužno da će dete bolje razumeti poruku. Posebno kod mlađe dece, kratka i jasna rečenica često je efikasnija od dugog predavanja. Umesto deset minuta objašnjavanja zašto nešto nije trebalo da uradi, roditelj može da postavi jasnu granicu, objasni posledicu i ostane dosledan.

Autoritet se gradi odnosom

Dete ne mora da se plaši roditelja da bi ga poštovalo. Najstabilniji autoritet obično se gradi kroz kombinaciju bliskosti, jasnih granica, doslednosti i ličnog primera. Roditelji ne mogu da spreče svaku grešku svog deteta, niti je to cilj. Mnogo je važnije da dete zna da postoje pravila, ali i osoba kojoj može da se obrati kada pogreši, uplaši se ili ne zna šta da uradi. Jer pravo roditeljsko vođstvo ne počiva samo na tome da dete sluša – već na tome da vremenom nauči da razume, razmišlja i preuzima odgovornost.