„Živela je sama, danima je nisu viđali“: Smrt Slađane Tesle otvorila važno pitanje o kojem porodice retko razgovaraju

Vest o smrti Slađane Tesle, nekadašnje manekenke i potomkinje porodice Nikole Tesle, potresla je javnost. Prema medijskim izveštajima, živela je sama, a danima pre nego što je pronađena mrtva nije viđana. Njena sudbina ponovo je otvorila pitanje koje se tiče mnogih porodica: koliko često proveravamo kako su naši najbliži, posebno oni koji žive sami?

Savremeni način života često podrazumeva mnogo obaveza, posao, brigu o deci i svakodnevnu žurbu. U takvom ritmu lako se dogodi da prođe nekoliko dana, pa čak i nedelja, a da ne razgovaramo sa roditeljima, braćom, sestrama ili drugim članovima porodice.

Ponekad mislimo da nema razloga za brigu jer su naši najbliži samostalni, aktivni i navikli da žive sami.

Možda vas zanima

„Do 12. godine nije znao da čita i piše, a postao je veliki pesnik“: Njegoševo detinjstvo nosi važnu poruku roditeljima

Kako da dete što lakše prihvati razvod roditelja? Psihoterapeut otkriva na koji način mu pružiti emotivnu podršku

Porodični ručkovi nisu samo vreme za jelo: Ova navika je važna i zbližava celu porodicu

Međutim, samostalan život ne znači da kontakt i međusobna briga nisu važni.

Živela je sama, a njena smrt pokrenula je brojna pitanja

Prema informacijama koje su objavili mediji, Slađana Tesla živela je sama, a njeno odsustvo iz svakodnevnog okruženja prethodilo je otkriću da je preminula.

Ipak, važno je naglasiti da život u samačkom domaćinstvu ne znači automatski usamljenost. Neko može da živi sam, a da ima bogat društveni život, bliske prijatelje i snažnu povezanost sa porodicom.

Zato se iz okolnosti njene smrti ne može zaključivati kako se osećala, koliko je bila usamljena niti kakve je odnose imala sa najbližima.

Ali njena priča jeste povod da se zapitamo koliko pažnje posvećujemo ljudima koji ne dele dom sa drugim članovima porodice.

„Čuli smo se pre nekoliko dana“ – rečenica koja često zvuči sasvim dovoljno

U mnogim porodicama komunikacija se svodi na kratke poruke, povremene telefonske pozive i dogovore oko praznika ili porodičnih okupljanja.

To ne mora da znači da među članovima porodice nema ljubavi ili bliskosti. Naprotiv, mnogi odnosi su snažni i kada se ljudi ne viđaju svakodnevno.

Ipak, redovan kontakt može biti važan, naročito kada neko živi sam, ima zdravstvene probleme ili prolazi kroz težak životni period.

Nekada je dovoljno nekoliko minuta razgovora da saznamo kako se neko oseća, da li mu je potrebna pomoć ili jednostavno da mu pokažemo da mislimo na njega.

Roditelji stare, deca odrastaju, a porodične navike se menjaju

Dok su deca mala, roditelji često znaju gotovo svaki detalj njihovog dana. Znaju kada su jela, kako su spavala, šta ih muči i šta ih raduje.

Godinama kasnije uloge se menjaju.

Odrasla deca imaju svoje porodice i obaveze, a roditelji neretko ostaju da žive sami.

Upravo tada važno je pronaći način da porodična povezanost opstane, bez narušavanja nečije samostalnosti.

To može biti dogovor da se čujemo određenim danima, zajednički ručak jednom nedeljno ili jednostavna poruka kojom pitamo kako je protekao dan.

Ne postoji pravilo koje odgovara svakoj porodici, ali je važno da kontakt ne zavisi isključivo od toga da li nekome nešto treba.

Kako da brinemo o bližnjima, a da ne narušavamo njihovu slobodu?

Briga ne mora da znači svakodnevno proveravanje, insistiranje na odgovorima ili stalno raspitivanje gde se neko nalazi.

Za mnoge ljude, posebno one koji su navikli na samostalan život, takav pristup može delovati nametljivo.

Mnogo je korisnije otvoreno razgovarati i dogovoriti se o načinu održavanja kontakta koji svima odgovara.

Ako stariji roditelj ili član porodice živi sam, može biti korisno da postoji dogovor kome će se obratiti u slučaju zdravstvenog problema ili hitne situacije.

Važno je i da porodica zna da li osoba želi da neko od bližnjih ima rezervni ključ, kao i koga treba kontaktirati ako se dogovoreni pozivi iznenada prekinu.

Takvi dogovori nisu izraz nepoverenja, već način da se očuva i samostalnost i sigurnost.

Naučimo i decu da porodična bliskost ne podrazumeva samo zajednički život

Deca mnogo toga o porodičnim odnosima uče posmatrajući odrasle.

Kada vide roditelje koji održavaju kontakt sa bakama, dekama i drugim članovima porodice, lakše razumeju koliko su pažnja i međusobna podrška važne.

Zajednički poziv baki, odlazak kod deke ili poruka rođaku mogu postati male porodične navike koje ostaju i kada deca odrastu.

Nije cilj da dete oseća obavezu ili krivicu ako nekoga ne pozove, već da nauči da se bliskost gradi i neguje.

Jedan poziv ne može da spreči svaku tragediju, ali može mnogo da znači

Smrt Slađane Tesle ne treba koristiti za donošenje zaključaka o njenoj porodici, prijateljima ili privatnom životu. Niti je opravdano sugerisati da bi drugačija učestalost kontakata nužno promenila ishod.

Ipak, vest o osobi koja je živela sama može nas podsetiti na važnost međusobne pažnje.

Nekada ćemo pozvati nekoga i saznati da je sve u redu. Nekada će taj razgovor biti prilika da čujemo nešto što nam osoba sama ne bi rekla.

A nekada će to biti samo nekoliko minuta prijatnog razgovora.

Možda je upravo to najvažnija poruka za porodice: ne moramo da čekamo poseban razlog da bismo pozvali nekoga koga volimo.