Zbog malog Slavka plakala je cela Srbija: Ostao je bez oca, a sad je stigla još tužnija vest

Životna priča malog Slavka iz sela Skadar, nedaleko od Osečine, pre nekoliko meseci dirnula je mnoge ljude. Dečak koga je majka napustila dok je bio mali odrastao je uz oca, u skromnim uslovima, ali uz njegovu ljubav i podršku. Zahvaljujući humanitarki Tamari Misirlić i dobrim ljudima, njihov dom je obnovljen. Međutim, sada su stigle potresne vesti. Slavkov otac je preminuo, a dečak je ostao bez čoveka koji je godinama bio njegov najveći oslonac.

Kada je javnost prvi put upoznala malog Slavka, mnoge je pogodila njegova svakodnevica. Umesto bezbrižnog detinjstva, igre i druženja sa vršnjacima, njegove dane ispunjavale su obaveze koje su često prevelike i za odrasle.

Živeo je sa ocem u staroj, dotrajaloj kući, a njih dvojica su se zajedno trudila da prebrode sve teškoće.

Možda vas zanima

Majka sa rakom četvrtog stadijuma organizovala venčanje bez mladoženje: „Nisam želela da čekam savršen trenutak“

Desanka Maksimović nikada nije rodila dete, a kada su je pitali da li žali, njen odgovor otkrio je mnogo o njenom životu

Udovičke mobe nekada su bile deo Miholjdana: Iza ovog običaja krije se dirljiva priča o majkama i deci

Njihova priča dobila je lepši nastavak kada je humanitarka Tamara Misirlić pokrenula pomoć zahvaljujući kojoj je njihov dom obnovljen.

Ipak, sreća zbog boljih uslova života nije dugo trajala. Slavko je sada doživeo gubitak koji nijedno dete ne bi trebalo da iskusi.

„Slavkov otac je preminuo i ova kuća ostade pusta“

Tužnu vest saopštila je Tamara Misirlić, koja je prethodno pomagala ovoj porodici i upoznala javnost sa njihovom teškom životnom pričom.

Kako je navela, nakon očeve smrti postojala je nada da će Slavkova majka preuzeti brigu o njemu, ali se to nije dogodilo.

„Slavkov otac je preminuo i ova kuća ostade pusta. I nekako u ovim teškim trenucima nadali smo se da će ga majka bar prihvatiti, ali nije želela“, rekla je Tamara.

Prema njenim rečima, brigu o dečaku nisu preuzele ni sestre njegovog pokojnog oca.

Zbog toga je u njegov slučaj uključen centar za socijalni rad, koji je preuzeo brigu o njegovom zbrinjavanju.

Tamara je ovom prilikom uputila i poruku o važnosti porodice i međusobne podrške.

Istakla je da nas Slavkova sudbina podseća koliko je važno da budemo uz svoje najbliže, naročito onda kada prolaze kroz najteže životne trenutke.

Majka je otišla kada je bio mali: „Teško je i sada, posle šest godina“

Javnost je Slavka bolje upoznala u martu, kada ga je Tamara posetila i razgovarala sa njim o njegovom životu.

Dečak je tada otvoreno govorio o majci, koja je otišla dok je još bio veoma mali.

„Moja mama je otišla. Bio sam mali. Ne sećam se tačno koliko sam imao godina“, ispričao je Slavko.

Na pitanje da li ga je majka u međuvremenu posećivala, odgovorio je odrično.

„Pa nije. Teško je i sad kad je prošlo možda šest godina“, rekao je dečak.

Njegove reči dirnule su mnoge, posebno roditelje koji su teško mogli da zamisle koliko tuge može da nosi dete koje godinama odrasta bez jednog roditelja.

Uprkos svemu, Slavko je uz oca nastavljao da živi skromno, trudeći se da pomogne koliko može.

Svakog dana pešačio je kilometrima do škole

Slavkovo detinjstvo bilo je drugačije od detinjstva mnogih njegovih vršnjaka.

Ustajao je rano, pomagao ocu da založi vatru i obavi poslove oko kuće, a zatim odlazio u školu.

Do škole i nazad pešačio je kroz šumu, prelazeći ukupno oko osam kilometara dnevno.

Iako je na takav put navikao, priznao je da mu nije uvek bilo lako.

„Pređem dosta kilometara. Navikao sam da hodam, ali nekada me zabole noge. Ovo me boli, kolena“, govorio je Slavko.

Ni po povratku iz škole njegove obaveze nisu prestajale.

Pomagao je ocu u svakodnevnim poslovima, trudeći se da doprinese njihovom zajedničkom životu.

Iako je imao mnogo razloga da se požali, u razgovoru sa Tamarom pokazao je skromnost koja je posebno dirnula ljude.

Voleo je fudbal, ali nije imao ni loptu

Jedan od najemotivnijih trenutaka tokom Tamarinog razgovora sa Slavkom dogodio se kada ga je pitala o igri.

Dečak je rekao da voli fudbal, ali je na pitanje ima li svoju loptu kratko odgovorio:

„Nemam.“

Ta jednostavna rečenica otkrila je koliko je njegovo odrastanje bilo drugačije od onoga što većina dece podrazumeva.

Dok su njegovi vršnjaci vreme provodili u igri, Slavko je pomagao ocu, pešačio kilometrima do škole i učio da živi sa mnogo manje nego što bi jedno dete trebalo da ima.

Upravo zato je njegova priča izazvala snažne reakcije, a mnogi su želeli da mu pomognu.

Kuća je obnovljena, ali je Slavko izgubio ono najvažnije

Zahvaljujući Tamari Misirlić i ljudima koji su se odazvali pozivu za pomoć, stara kuća u kojoj su Slavko i njegov otac živeli dobila je novi izgled.

Njihovi životni uslovi postali su bolji, a dečak je dobio priliku da odrasta u uređenijem i sigurnijem prostoru.

Nažalost, nakon očeve smrti, ta kuća ostala je bez porodice koja je u njoj zajedno živela.

Prema informacijama koje je Tamara podelila, Slavko je sada zbrinut posredstvom centra za socijalni rad.

Detalji njegovog daljeg smeštaja nisu saopšteni, a u ovako osetljivoj situaciji najvažnije je zaštititi dečakovu privatnost i obezbediti mu stabilno i sigurno okruženje.

Slavku je sada najpotrebnija sigurnost

Gubitak roditelja jedan je od najtežih događaja sa kojima dete može da se suoči.

Za Slavka je ova tragedija posebno bolna jer je prethodno odrastao bez majčinog prisustva, dok mu je otac bio najbliža osoba i svakodnevna podrška.

Njegova sudbina još jednom pokazuje koliko su deci, pored osnovnih uslova za život, potrebni ljubav, pažnja i osećaj pripadnosti.

Obnovljena kuća mogla je da mu pruži bolje uslove za odrastanje, ali sada su pred njim mnogo veći izazovi.

Najvažnije je da u narednom periodu dobije podršku odraslih koji će brinuti o njegovim potrebama, školovanju i emocionalnom oporavku.

Slavko je već pokazao koliko snage ima jedno dete, ali nijedno dete ne bi smelo da bude primorano da stalno bude snažno. Posle svega što je preživeo, najvažnije je da zna da nije sam.

Atbl.rs