3 znaka da dete ima problem: Psiholog za MAME otkriva šta ne smemo da ignorišemo

Povlačenje u sebe, iznenadna agresivnost i promene u ponašanju mogu biti signali da se sa detetom nešto dešava. Psiholog dr Saša Stepanović je za portal Mame.rs savetovao je roditeljima da ne čekaju da problem prođe sam od sebe.

– Najvažnije je da roditelji prate promene kod deteta, da ih ne zanemaruju i da ne odlažu traženje pomoći kada vide da sami ne uspevaju da reše problem. Mama je ta koja ima najveću emocionalnu povezanost sa detetom. Prvenstveno zato što devet meseci nosi to dete i zaista oseti kada nešto nije u redu – rekao je Stepanović u emisiji MAMA TOK.

Ipak, upravo strah od toga da sa detetom nešto nije u redu može da navede roditelja da problem potiskuje i opravdava ponašanje koje zahteva pažnju. Nekada mame imaju dilemu da li da savet potraže kod psihologa ili pak razmišljaju da li je bolje da se prvo posavetuju sa sveštenikom. Više o ovoj temi možete pričitati u POSEBNOJ VESTI. Prema rečima našeg sagovorinika postoje tri situacije kada roditelji moraju da reaguju.

Možda vas zanima

Jednu rečenicu ne smete da kažete detetu ako je tinejdžer: Slavica Đukić Dejanović savetuje mame

„Mama, da li ćeš batu voleti više nego mene?“: Ispovest žene koja je posle nasilnog braka osnovala novu porodicu

Zašto neka deca poštuju roditelje, a druga se udalje: Jung je govorio o jednoj važnoj stvari

1. Dete se povlači u sebe

Jedan od signala na koje roditelji treba da obrate pažnju jeste promena u uobičajenom ponašanju deteta. Ako je dete ranije bilo druželjubivo, a odjednom postaje povučeno, odsutno ili nezainteresovano za aktivnosti koje je volelo, važno je pokušati da se otkrije šta se promenilo.

Naravno, svako dete ima dane kada nije raspoloženo, kada mu nije do razgovora ili kada želi da bude samo. Problem nastaje kada takvo stanje traje i počne da utiče na svakodnevni život.

– Ako je to neka faza koja traje jedan, dva dana i prestane, to nije alarmantno. To je nešto što se dešava i nama, nismo svaki dan raspoloženi. Ali ako to traje neki duži vremenski period, par nedelja, to je već alarm da se nešto dešava – upozorava psiholog.

Dodaje da mame ne bi trebalo odmah da paniče, ali ni da se teše mišlju da će se sve rešiti samo od sebe. Ali ako deteu na svaku njegovu promedbu odgovrate sa „ne“ i to može biti problem. Više o tome pročitajte OVDE.

2. Agresivnost i burne reakcije

Drugi znak može biti ponašanje koje roditelji često pripisuju nestašluku, neposlušnosti ili lošem karakteru. Dete može da postane agresivno prema drugoj deci, da baca stvari, viče, udara ili na različite načine pokušava da privuče pažnju.

Takvo ponašanje ne mora automatski da znači da postoji ozbiljan problem. Važno je, međutim, pratiti koliko se često ponavlja i u kojim situacijama se javlja. Ste­panović objašnjava da dete ponekad ponašanjem pokušava da kaže ono što ne ume da izrazi rečima. To se, na primer, može dogoditi kada u porodicu stigne beba, a starije dete odjednom počne da se ponaša drugačije.

– Ono pokazuje tu agresivnost ne zato što je ljubomorno na tog brata, nego zato što hoće da preispita da li me mama i dalje voli kao što me volela i pre – navodi psiholog.

U takvoj situaciji detetu je potrebno pokazati da i dalje ima svoje mesto u porodici, umesto da se njegove reakcije automatski protumače kao bezobrazluk. Ipak, Stepanović naglašava da razumevanje emocija ne znači dozvoljavanje svakog ponašanja:

– Sve emocije su dozvoljene kod dece, ali nije dozvoljeno svako ponašanje.

Drugim rečima, dete ima pravo da bude ljuto, tužno i razočarano, ali mora da uči da te emocije izražava na način koji ne ugrožava druge.

3. Mama ne uspeva da dopre do deteta

Treći važan znak jeste kada roditelj pokušava da razgovara sa detetom, menja pristup i pruža podršku, ali se ništa ne menja. Nekada dete ne želi da govori o onome što ga muči. Nekada ne ume da objasni svoja osećanja, a nekada se plaši reakcije odraslih. Upravo zato je važno da razgovor ne počne optuživanjem, kritikovanjem ili ispitivanjem kao da je dete nešto skrivilo.

– Jako je važno da prvo mi vidimo da li možemo nešto da uradimo, da porazgovaramo, da li dete hoće da razgovara. Ako vidimo da smo tu bespomoćni, tada je trenutak kada treba da potražimo stručnu pomoć – ističe Stepanović.

Roditelji, međutim, često odlažu taj korak jer se plaše da će odlazak kod psihologa značiti da sa detetom nešto nije u redu. Stepanović poručuje da takav stav može samo da produži period u kojem dete ne dobija pomoć koja mu je potrebna.

Kada je vreme da se potraži pomoć?

Ne postoji jedna uzrasna granica koja važi za svu decu. Važno je posmatrati razvoj, ponašanje i okolnosti u kojima dete odrasta. Ako promene traju, pogoršavaju se ili utiču na odnose sa vršnjacima, funkcionisanje u školi i svakodnevni život, razgovor sa stručnjakom može da pomogne da se situacija bolje razume.

– Roditelji nekako imaju tu bojaznost da sa detetom nešto nije u redu ako oni ne mogu da imaju kontrolu u svojim rukama i onda, što je greška, jako prolongiraju taj period da potraže stručnu pomoć – upozorava psiholog.

Njegova poruka roditeljima je da traženje pomoći ne treba doživljavati kao poraz. Nekada je dovoljan savet i promena pristupa, a nekada je detetu potrebna dodatna stručna podrška. Najvažnije je da roditelji ne zanemaruju ono što primećuju i da detetu pokažu da može da im se obrati bez straha od osude ili kazne.

Jer, kako Stepanović poručuje, ne treba čekati da problem

postane veliki da bismo počeli da ga rešavamo.