Deca koja su odrasla uz viku roditelja često izgovaraju ove rečenice u odraslom dobu

Povremeno povišen ton može da se dogodi u svakoj porodici, naročito u trenucima umora i stresa. Međutim, kada vikanje postane uobičajen način komunikacije s detetom, ono može da utiče na njegov osećaj sigurnosti, samopouzdanje i način na koji će kasnije graditi odnose s drugim ljudima. Neke osobe koje su odrastale uz česte svađe i grube reakcije roditelja u odraslom dobu imaju izražen strah od sukoba. Zbog toga se previše izvinjavaju, pokušavaju da svima udovolje ili potiskuju sopstvene emocije kako ne bi izazvale nečije nezadovoljstvo. Takvi obrasci ne javljaju se kod svih ljudi koji su imali slično detinjstvo, ali određene rečenice mogu da ukažu na to da neko teško postavlja granice i da se plaši tuđih reakcija.

1. „Nemojmo da pravimo scenu“

Osobe koje su odrastale uz roditelje sklone burnim reakcijama mogu da nauče da svako neslaganje predstavlja potencijalnu opasnost. Ako su u detinjstvu morale pažljivo da biraju reči i ponašanje kako bi izbegle vikanje, sličan strah može da ih prati i u odraslom dobu. Zbog toga pokušavaju da što pre smire situaciju, čak i kada druga osoba nije naročito uznemirena. Rečenica „Nemojmo da pravimo scenu“ tada postaje način da spreče sukob pre nego što se on uopšte razvije.

2. „Izvini, izvini“

Stalno izvinjavanje može da bude znak nesigurnosti i preterane potrebe da se drugima ugodi. Neki ljudi su još u detinjstvu naučili da je najlakši način da izbegnu neprijatnu reakciju odraslih da odmah priznaju krivicu, bez obzira na to da li su zaista nešto pogrešili. Takva navika može da se prenese i na partnerske, prijateljske i poslovne odnose. Osoba se izvinjava čak i kada nije odgovorna za problem, jer joj je važnije da se napetost što pre završi nego da objasni svoje viđenje situacije. Vremenom može da počne da zanemaruje sopstvene potrebe i da se oseća odgovornom za raspoloženje ljudi oko sebe.

Možda vas zanima

Evo šta je suština vaspitanja: Ako ovako odgajate decu, u starosti ćete biti ponosni na njih

Ove stvari roditelji rade kada žele da im deca budu srećna: Nisu u pitanju skupi pokloni, već nešto mnogo važnije

„Deca osećaju sve što roditelji nose u sebi“: Pouke oca Tadeja koje bi svaka majka i otac trebalo da pročitaju

3. „Obećavam, nisam ljuta“

Neki ljudi koji su odrasli u porodicama u kojima su emocije izazivale burne reakcije nauče da prikrivaju sopstvena osećanja kako ne bi uznemirili druge. Čak i kada su povređeni, ljuti ili razočarani, mogu da požure da uvere sagovornika da je sve u redu. Umesto da otvoreno kažu šta im smeta, pokušavaju da umire drugu osobu i spreče mogući sukob. Ovakvo ponašanje može da bude povezano sa strahom od odbacivanja ili kažnjavanja, ali i sa teškoćama u prepoznavanju i izražavanju sopstvenih emocija.

4. „Hajde da radimo šta god ti želiš“

Kada neko stalno stavlja tuđe želje ispred svojih, to ne mora nužno da znači da je nesebičan. Ponekad je reč o naučenom načinu izbegavanja konflikta. Osoba koja je u detinjstvu morala da se prilagođava roditeljskim promenama raspoloženja može da razvije naviku da drugima prepusti sve odluke. Tako pokušava da zadrži kontrolu nad situacijom i smanji mogućnost da neko postane ljut. Problem nastaje kada takvo ponašanje postane pravilo. Osoba može da izgubi osećaj za sopstvene želje, teško donosi odluke i oseća krivicu kada se zauzme za sebe.

5. „Ne želim da te uznemirim“

Strah da će nekoga povrediti ili naljutiti može da navede osobu da stalno preispituje svoje reči i postupke. Ako je u detinjstvu naučila da izražavanje nezadovoljstva izaziva vikanje, možda će i kasnije izbegavati da otvoreno govori o onome što joj smeta. Zbog toga može da prećuti kada joj nešto nije po volji, odustane od svojih planova ili prihvati ponašanje koje joj ne prija. Iako želja da se sačuva mir može da deluje kao dobra namera, dugotrajno potiskivanje sopstvenih potreba često otežava izgradnju ravnopravnih odnosa. Zdrava komunikacija podrazumeva da obe strane mogu da izraze mišljenje bez straha od ponižavanja ili agresivne reakcije.

6. „Ne podiži glas“

Za osobu koja je odrastala uz česte roditeljske ispade, povišen ton može da bude mnogo više od neprijatnog zvuka. Može da je podseti na ranije situacije u kojima se osećala bespomoćno ili uplašeno. Zbog toga burno reaguje kada neko povisi glas, čak i ako druga osoba ne namerava da je zastraši. Može da se povuče iz razgovora, počne da se brani ili izgubi sposobnost da jasno izrazi svoje misli. Važno je razumeti da takva reakcija ne znači automatski da osoba ima traumu. Ipak, ako strah od povišenog tona ozbiljno utiče na svakodnevni život i odnose, razgovor sa stručnjakom za mentalno zdravlje može da pomogne u prepoznavanju okidača i razvijanju zdravijih načina reagovanja.

7. „Možemo li o ovome da razgovaramo kasnije?“

Odlaganje razgovora ponekad je koristan način da se smire emocije i izbegnu ishitrene reakcije. Međutim, kada se to stalno ponavlja iz straha od svađe, može da postane način izbegavanja problema. Osobe koje teško podnose konflikt mogu da promene temu, prekinu razgovor ili obećaju da će se vratiti na problem kasnije, a da se to nikada ne dogodi. Ako su u detinjstvu naučile da rasprave ne vode rešenju, već vikanju i ponižavanju, moguće je da će i u odraslom dobu svako neslaganje doživljavati kao pretnju. Zato je važno razlikovati zdravo uzimanje pauze od potpunog izbegavanja razgovora. Pauza može da bude korisna kada se obe strane dogovore da nastave razgovor kada se smire.

Kako prekinuti obrazac koji je nastao u detinjstvu?

Odrastanje uz roditelje koji često viču ne određuje nužno kakva će osoba biti u budućnosti. Ipak, iskustva iz detinjstva mogu da utiču na to kako doživljavamo sukobe, izražavamo emocije i postavljamo granice. Prvi korak je prepoznavanje sopstvenih obrazaca. To može da znači da naučimo da se ne izvinjavamo automatski, da jasno kažemo šta nam smeta i da prihvatimo da neslaganje ne mora da preraste u svađu. Važno je i da roditelji imaju na umu da deci nisu potrebni savršeni odrasli, već oni koji umeju da prepoznaju grešku i poprave odnos. Ako povise glas, mogu da se izvine, objasne šta ih je uznemirilo i pokažu detetu kako se konflikt rešava bez vređanja i zastrašivanja. Na taj način deca uče da su njihova osećanja važna, da imaju pravo na svoje mišljenje i da bliski odnosi ne moraju da budu obeleženi strahom.