Ove stvari roditelji rade kada žele da im deca budu srećna: Nisu u pitanju skupi pokloni, već nešto mnogo važnije

Mnogi roditelji danas žele da svojoj deci pruže više nego što su sami imali. Trude se da im ništa ne nedostaje, da imaju lepo detinjstvo i da budu pošteđena razočaranja kroz koja su oni prolazili. Međutim, u želji da im obezbede sve najbolje, lako se upadne u zamku da se ljubav pokazuje kupovinom poklona, ispunjavanjem svake želje i pokušajem da se ukloni svaka prepreka sa njihovog puta. Ipak, srećno detinjstvo ne zavisi samo od materijalnih stvari, već i od pažnje, osećaja sigurnosti, poverenja i odnosa koje dete gradi sa roditeljima. Evo šest stvari koje roditelji mogu da rade kako bi pomogli deci da odrastaju uz osećaj da su voljena, prihvaćena i sigurna.

1. Poklanjaju im pažnju, a ne samo stvari

Detetu nije dovoljno da roditelj bude fizički prisutan u istoj prostoriji. Važno mu je da oseti da ga roditelj zaista vidi i čuje. To može biti svega nekoliko minuta dnevno bez telefona, televizora i drugih obaveza. Kada dete priča o nečemu što odrasloj osobi deluje nevažno, roditelj koji ga pažljivo sluša šalje mu važnu poruku: ono što je detetu bitno zaslužuje pažnju. Nekada će prepričavati događaje iz škole, drugi put govoriti o drugaru, igrici ili nečemu što je samo zamislilo. Iako odraslima takve teme mogu delovati kao sitnice, one su deo dečjeg sveta. Zajednički obrok, kratka šetnja, razgovor pred spavanje ili nekoliko minuta igre mogu zato imati mnogo veći značaj od još jednog poklona.

2. Postavljaju granice čak i kada dete negoduje

Jedna od težih roditeljskih odluka jeste da se kaže „ne“ detetu koje se ljuti, plače ili uporno insistira na nečemu. Ipak, jasne i dosledne granice pomažu deci da razumeju šta se od njih očekuje i da razvijaju osećaj odgovornosti. Pravila se razlikuju od porodice do porodice, ali mogu da obuhvate vreme za spavanje, obaveze, način ophođenja prema drugima i korišćenje telefona ili drugih uređaja. To ne znači da roditelj mora da bude strog ili hladan. Granica može da se postavi uz razumevanje i toplinu. Na primer: „Znam da to želiš i razumem da si razočaran, ali danas ne može.“ Tako dete uči da neprijatna osećanja mogu da se podnesu i da ljubav roditelja ne nestaje zato što nije dobilo sve što je tražilo.

Možda vas zanima

Deca koja su odrasla uz viku roditelja često izgovaraju ove rečenice u odraslom dobu

„Deca osećaju sve što roditelji nose u sebi“: Pouke oca Tadeja koje bi svaka majka i otac trebalo da pročitaju

„Kad su došla deca sve se promenilo, osećao sam se suvišnim u sopstvenom domu“: Ispovest muškarca koji je napustio porodicu zbog 10 godina mlađe koleginice

3. Dozvoljavaju im da pogreše

Roditelji često pokušavaju da spreče svaku grešku svog deteta, verujući da mu na taj način olakšavaju život. Ako zaboravi domaći zadatak, odmah ga podsećaju. Ako se posvađa sa drugarom, pokušavaju da reše problem umesto njega. Ako nešto ne ume, preuzimaju zadatak kako bi sve bilo brže i jednostavnije. Međutim, deci je potrebno da postepeno razvijaju samostalnost i nauče da se nose sa posledicama svojih postupaka. Naravno, roditeljska podrška je neophodna, posebno kada je dete ugroženo ili se suočava sa problemom koji ne može samo da reši. Ali nije svaki neuspeh katastrofa. Pala ocena može biti prilika da dete nauči kako bolje da organizuje učenje. Zaboravljena obaveza može ga podstaći da sledeći put bude odgovornije, dok izgubljena igra može pomoći da nauči kako da se nosi sa razočaranjem. Važno je da dete razume da greška ne znači da je loše ili nesposobno, već da iz nje može nešto da nauči.

4. Pokazuju ljubav i kada nisu zadovoljni njegovim ponašanjem

Postoji velika razlika između poruke „Ovo što si uradio nije u redu“ i poruke „Ti nisi dobar“. Prva ukazuje na konkretno ponašanje i ostavlja prostor da se ono promeni. Druga može da utiče na način na koji dete doživljava sebe. Zato je korisno izbegavati etikete poput „lenj si“, „bezobrazan si“ ili „nikad ništa ne uradiš kako treba“. Umesto toga, roditelj može da objasni šta nije bilo u redu i šta očekuje sledeći put. Dete treba da zna da roditelj može biti ljut, zabrinut ili razočaran zbog njegovog postupka, a da ga i dalje voli. Takav pristup ne znači da nema posledica za loše ponašanje. Naprotiv, dete može da preuzme odgovornost i ispravi grešku, bez osećaja da je zbog nje izgubilo svoju vrednost u očima roditelja.

5. Stvaraju osećaj sigurnosti i poverenja

Jedna od najvažnijih stvari koju roditelj može da izgradi jeste odnos u kojem dete zna da može da se obrati za pomoć čak i kada je napravilo problem. To ne znači da će roditelj svaki put odobriti njegov postupak. I dalje mogu postojati pravila i posledice, ali dete ne bi trebalo da strahuje da će zbog iskrenosti izgubiti ljubav i podršku porodice. Kada zna da će ga roditelj saslušati pre nego što donese zaključak, dete može lakše da govori o svojim brigama, greškama i neprijatnim iskustvima. Takvo poverenje ne gradi se jednim velikim razgovorom, već svakodnevnim reakcijama – kada dete dobije lošu ocenu, posvađa se sa drugom, nešto razbije ili prizna da je pogrešilo.

6. Poklanjaju im svoje vreme i prisustvo

Detetu nije potreban savršen roditelj koji nikada ne greši. Važno mu je da ima roditelja koji pokazuje interesovanje za njegov život i spreman je da bude uz njega. To može biti zajednički doručak vikendom, odlazak u prodavnicu, pričanje pred spavanje, šetnja do škole, pravljenje palačinki ili gledanje filma. Takvi trenuci često deluju sasvim obično dok traju, ali vremenom postaju deo porodičnih uspomena. Deca brzo rastu. Jednog dana možda više neće tražiti da im roditelj čita priču, gleda crtać sa njima ili ih drži za ruku dok prelaze ulicu. Zato se detinjstvo ne gradi samo velikim izletima i skupim poklonima, već i svakodnevnim trenucima u kojima dete oseća da je voljeno, prihvaćeno i sigurno.

Srećno detinjstvo ne znači detinjstvo bez razočaranja

Roditelji ne mogu, a ne treba ni da pokušavaju, da uklone svaku prepreku iz života svog deteta. Ono će nekada izgubiti, pogrešiti, čuti „ne“, posvađati se sa drugom, dobiti lošu ocenu ili poželeti nešto što porodica ne može ili ne želi da mu priušti. To samo po sebi ne znači da je detinjstvo nesrećno. Mnogo je važnije da dete ima podršku koja mu pomaže da razume svoja osećanja, uči iz iskustava i nastavi dalje. Na kraju, ono što deca ponesu iz porodice nisu samo predmeti koje su dobila, već i osećaj sa kojim su odrastala. Osećaj da su bila voljena, saslušana i prihvaćena može da ostane jedna od najvažnijih uspomena koje čovek nosi kroz ceo život.