Samopovređivanje je najteža posledica sajber zlostavljanja: Psiholog Danijela Mladenović pomaže da se izboriti sa autonasiljem

O ovom mračnom fenomenu, kao posledici sajber nasilja, za portal Najžena.rs govorila je psiholog Danijela Mladenović.

Nikada se ne pojavljuje „niotkuda“

-Autonasilje se gotovo nikada ne pojavi „niotkuda“. Ono je, zapravo, način na koji dete pokušava da preživi ono što ne ume da izgovori. Kada se u detetu nakupi bol, osećaj usamljenosti, nerazumevanja, nepripadanja ili uverenje da nije dovoljno dobro, ta bol mora nekud da „izađe“. Kod mlađe dece to često biva kroz telo, jer telo govori kada reči još nisu naučene – kaže Danijela.

Možda vas zanima

Digitalno nasilje kroz humor: Kada se dete smeje s njima, da se ne bi smejali njemu

Tik tok trendovi i njihova previsoka cena: Psiholog Ljiljana Filipović savetuje kako da razum pobedi želju za lajkovima

Šta je to digitalna empatija? Psiholog objašnjava kako da razvijemo saosećajnost i i koje su posledice ako je nema

Kako kaže, kod adolescenata se dodaje i teret očekivanja:

-Ispod te kontrole često leži nemoć i osećaj da ih niko zaista ne vidi. Kada nema prostora da se bol izrazi kroz suze, razgovor ili razumevanje, onda se on pretvara u povredu tela. Ne zato što dete želi da se povređuje, već zato što ne zna kako drugačije da pokaže da ga boli“, objašnjava psiholog i dodaje da je autonasilje, u svojoj suštini, pokušaj da se bol vidi spolja, kada dete iznutra oseća „neizdrž“ i ne može više samo da se nosi sa tim.

Skriva se na telu, ali ne i u duši

Kako psiholog ističe, roditelji najčešće osete da nešto nije u redu, i pre nego što to mogu jasno da objasne.

-Može nositi dugačke rukave i po vrućini, izbegavati dodir ili pogled, menjati raspoloženje iz vedrog u potišteno bez vidljivog razloga –  objašnjava Danijela.

-Ponekad se pojave i tragovi na telu poput ogrebotina, opekotina, posekotina, uz objašnjenja koja deluju neubedljivo. Ali najdublji znakovi ne vide se na koži. Primećuju se u glasu koji postaje tiši, u rečenicama koje gube radost, u pogledu koji više ne traži kontak – , ističe ona.

Autonasilje se skriva na telu, ali ga duša uvek najavi kroz promenu energije, odsustvo sjaja u očima, kroz osećaj da dete „nije više ono isto“. To je trenutak kada roditelj ne treba više da pita: „Šta si to uradio?“, već: „Šta te boli?“.

Razgovor treba da bude utočište

Kako dalje Danijela navodi, važno je govoriti sa detetom tiho, nežno, bez prevelikih reakcija.

-Kada roditelj sazna da se njegovo dete samopovređuje, prirodno je da oseti šok, strah, pa čak i bes. To su ljudske reakcije, ali upravo u tom trenutku dete najviše meri da li će ga roditelj odbaciti ili prihvatiti. Njemu tada nije potreban sudija, već neko ko može da izdrži istinu, a da ga i dalje voli.

Najvažnije je da roditelj pokaže mir, koliko god ga unutra lomilo. Da ne viče, ne preti, ne optužuje. Umesto toga, da pruži dodir, prisustvo i rečenicu koja vraća nadu:
-Znam da ti je teško, ali nisi sam. Ovde sam, i pronaći ćemo rešenje zajedno.

U tim trenucima, način na koji roditelj reaguje postaje ključan. Od toga zavisi da li će se dete još više povući u tišinu, ili će poverovati da ne mora više ništa da krije. Ljubav koja ne pita „zašto“, već kaže „tu sam“, je lek“, savetuje psiholog

Stručna pomoć kao čin ljubavi

Kako Danijela Mladenović ističe, stručna pomoć je potrebna onog trenutka kada je detetova patnja veća od onoga što može da izdrži.

-Važno je da roditelj detetu objasni da odlazak kod psihologa nije znak slabosti, već hrabrosti. Kao što idemo kod lekara kada nas boli telo, isto tako idemo kod stručnjaka kada nas boli duša. Jer duša, baš kao i telo, zaslužuje brigu.

Ključ je u načinu na koji se taj korak predstavi: ne kao kazna, već kao čin ljubavi. Roditelj može reći: „Ne moraš kroz ovo sam. Postoji neko ko zna kako da pomogne i meni i tebi da razumemo šta te muči.“ Tada dete ne oseća da s njim „nešto nije u redu“, već da ima pravo na pomoć, razumevanje i lečenje boli“, navodi Mladenović.

Škola i stručna služba – primarne institucije

Danijela Mladenović je istakla ne samo važnost škole, već i stručne službe koje treba da predstavljaju „sledeću stanicu“ ka bržem oporavku deteta.

-Škola može biti važan saveznik u procesu oporavka, ali samo ako deluje pažljivo, s poštovanjem i diskrecijom. Nije cilj da svi znaju, već da oni koji su blizu detetu razumeju kroz šta prolazi i znaju kako da mu priđu.

Roditelj može obavestiti razrednog starešinu i školskog psihologa, ali u granicama koje dete može da prihvati. Ključno je da se dete ne oseti izloženo, posramljeno ili obeleženo. Uvek treba naglasiti da škola nije uključena zato što je „nešto loše uradilo“, već zato što postoje odrasli koji žele da mu olakšaju dan, da ga razumeju i pruže sigurnost u školskom okruženju.

Najbolje je kada roditelj, škola i stručna služba zajedno naprave plan kako da se pomogne detetu, a da ono zadrži osećaj kontrole, dostojanstva i zaštite. Jer cilj nije da se o njemu govori, već da se ono oseti viđeno i istinski podržano“, zaključio je psiholog.