„Deca ne traže opasnost, već osećaj da su viđeni“: Psiholog Danijela Mladenović o viralnim izazovima i opasnim igrama

Svakodnevno se pojavljuju novi viralni izazovi i opasne igre koje se brzo šire internetom, privlačeći pažnju velikog broja korisnika, posebno dece i tinejdžera. Na tu temu, za naš portal je govorila psihološkinja Danijela Mladenović.

Deca su osetljiva grupa

„Tinejdžeri su u razvojnoj fazi u kojoj se identitet još gradi, a procena rizika nije u potpunosti razvijena. Njihov mozak je posebno osetljiv na nagradu, dok deo zadužen za dugoročne posledice još sazreva. Viralni izazovi nude brz osećaj uzbuđenja, pripadnosti i vidljivosti – tri stvari koje su u adolescenciji izuzetno važne“, objašnjava Danijela.

Možda vas zanima

Najlepši svetski citati o deci: Najmoćnije misli o najmanjima koje menjaju perspektivu

„Koga više voliš: mamu ili tatu?“ Pitanje koje svako dete bar jednom čuje

Koliko koštaju igračke koje možete poneti na uranak: Deci sa njima neće biti dosadno

Kako kaže,ono što se često predviđa jeste to ne postoji želja za opasnošću, već želja za značenjem i mestom u grupi.

Pritisak društva

Kako dalje navodi, radoznalost kod tinejdžera nije slučajna.

„Radoznalost kod tinejdžera nije neutralna, ona je pojačana emocijama i socijalnim pritiskom. Kada se radoznalost spoji sa strahom da budu isključeni ili „nevidljivi“, sposobnost racionalnog odlučivanja slabi. U tom trenutku važnije je kako će biti viđeni, nego šta može da se desi.

„Tinejdžer često ne bira rizik – on bira pripadanje“, kaže psiholog.

Istraživanja i klinička praksa pokazuju da su skloniji impulsivni tinejdžeri, oni koji traže uzbuđenje i intenzivne nadražaje I deca sa niskim samopouzdanjem ili potrebom za spoljašnjom potvrdom

Ali važno je reći: u određenim okolnostima, gotovo svako dete može biti uvučeno, naročito ako se izazov predstavlja kao „bezazlen“, „smešan“ ili „normalan“.

Kako navodi Danijela, reč je o trenutnoj ranjivosti.

„Nije stvar samo u ličnosti, već u kontekstu i trenutnoj ranjivosti“.

„Lajkovi, pregledi i komentari aktiviraju isti sistem nagrade u mozgu kao i neke supstance zavisnosti. Što je reakcija jača i brža, to se ponašanje brže uči i ponavlja. Kod tinejdžera to može stvoriti vezu: što je ponašanje ekstremnije, nagrada je veća.

Društvene mreže ne stvaraju problem same po sebi, ali pojačavaju ono što je već psihološki prisutno“, objašnjava dalje Mladenović.

Desentizacija

Kako dalje navodi psiholog, dolazi do određene desentizacije. Ono što je ranije delovalo šokantno, vremenom postaje „normalno“. To povećava verovatnoću imitacije, posebno kod dece koja su emocionalno preopterećena ili traže izlaz iz unutrašnje tenzije.

„Pasivno gledanje nije uvek pasivno iskustvo“, ističe Mladenović.

Razgovor bez osuđivanja

Ono što se obično kaže (i jeste važno) je otvorena komunikacija, razgovor bez osuđivanja, jasne granice i pravila i digitalna pismenost.

Ali ono što se ređe kaže (a ključno je):

1. Ne fokusirati se samo na ponašanje, već na potrebu iza njega

Umesto: „Zašto bi to radio?“

Pitati: „Šta bi ti to donelo?“

2. Graditi osećaj vrednosti van ekrana

Dete koje se oseća viđeno, sposobno i važno u realnom svetu, ima manju potrebu da to dokazuje online.

3. Objasniti detetu da nije „slabo“ ako odbije izazov.

4. Roditelji da se trude da budi emocionalni regulatori, ne kontrolori

Najveći zaštitni faktor nije zabrana, već odnos.

„Deca ne traže opasnost, već traže potvrdu, pripadnost i osećaj da su viđeni“, zaključila je psihološkinja.