Žašto deca kriju i brišu poruke pred roditeljima? Psihološkinja Đuković objašnjava kada je vreme da se zabrinete

Prva reakcija često je sumnja – da dete nešto krije, a radi nešto „pogrešno“ ili da je svesno prekršilo pravila. Međutim, psiholozi upozoravaju da ovakvo ponašanje ne mora imati veze sa lošim namerama, već sa načinom na koji deca i adolescenti emocionalno preživljavaju pritiske digitalnog sveta.

Kako bismo razumeli zašto deca i tinejdžeri brišu poruke, kada je tajnost razvojno očekivana, a kada može biti znak da dete trpi nasilje, razgovarali smo sa psihološkinjom Anitom Đuković, koja objašnjava psihološke mehanizme iza ovakvog ponašanja, razliku između zdrave privatnosti i alarmantnog povlačenja, kao i kako roditelji mogu da reaguju tako da dete ne zatvore u još dublju tišinu.

Privatnost i autonimija

Možda vas zanima

Zašto se deca udalje od očeva: 5 obrazaca koji razaraju odnos

Ako vaše dete govori „six-seven“, morate da znate šta se krije iza toga

Alarm stručnjaka: Autizam kod dece se često pogrešno dijagnostikuje – posledice mogu biti ozbiljne

,,Vaẓ̌no je napomenuti da deca i adolescenti ne brišu poruke nužno zato što su „loša“ ili „krivci“, njihovo ponašanje ima psihološke i razvojne razloge”, otpočinje Đuković.

Potreba za privatnošću i autonomijom

Kako deca ulaze u predadolescenciju i adolescenciju 10–18 godina, žele kontrolu nad sopstvenim informacijama i identitetom. To je normalan deo razvoja samostalnosti. Taj impuls da se nešto deli sa vršnjacima, a ne sa roditeljima uglavnom uključuje i brisanje poruka, a uglavnom je deo razvoja identiteta i samoregulacije.

Strah od kazne, odbacivanja ili kritike

Dete skoro uvek očekuje negativnu reakciju (kazna) kad podeli nešto rizično i u skladu s tim najradije bira da sakrije informacije, izbriše poruke, laẓ̌e ili u potpunosti odbja razgovor. Ovo nije neposlušnost, tako se dete emocionalo štiti.

Sakrivanje informacija podrazumeva aktivnu kontrolu informacija, često kada dete misli da informacije nisu roditeljima potrebne ili da bi izazvale konflikt.

,,U slučajevima nasilja (uživo ili onlajn), sram je jači od straha.

Deca često misle:

„Ja sam kriv/a što mi se ovo dešava“

„Ako roditelji vide poruke, videće koliko sam slab/a“

„Reći će mi da sam sama to izazvala“, objašnjava psihološkinja.

U psihologiji se sram definiše kao emocija koja vodi skrivanju i povlačenju, za razliku od krivice koja vodi popravljanju odnosa. Zbog toga dete briše dokaze ne zato što želi da laže, nego zato što želi da nestane osećaj srama.

Dete razmišlja:

„Ako niko ne zna, možda će prestati.“

,,Nažalost, to je pogrešan zaključak, ali psihološki potpuno razumljiv”, naglašava Đuković. ,,Kada dete naglo briše poruke, krije telefon, postaje povučeno, razdražljivo ili anksiozno, menja ponašanje u vezi škole, to je često indikator da se nešto loše dešava, a ne da dete ‘nešto mulja’ “, zaključuje ona.

Deca koja trpe nasilje češće brišu poruke nego deca koja čine nasilje!

Reakcija roditelja

,,Vaẓ̌no je kako roditelji reguju, a ne samo da li reaguju. Umesto kazne bitan je otvoren razgovor”, počinje psihološkinja Anita.

Diskusija koja počinje osetljivošću, a ne optužbom:

„Vidim da si obrisao/la poruke. Da li želiš da mi kažeš šta se dogodilo?”

,,Pokažite želju za razumevanjem, a ne kaznom. Ako dete očekuje osudu, ono će se povući. Ako očekuje razumevanje, može se otvoriti. Roditelji često kažu: „Ako to znaš, bićeš kažnjen/a.“, jasna je ona i dodaje:

,,Tada se stvara uslovna tajnost: dete uči da radi u tajnosti da bi izbeglo bol.
Umesto toga, usredsredite se na emocije i bezbednost pre nego na sadržaj i da izbegavajte prisluškivanje”.

Ona se osvrnula i na to da dete ne sme biti samo u ovome i da roditelji treba da kontaktiraju školu (razredni, psiholog, pedagog), prijave nasilje platformi (Instagram, TikTok, WhatsApp), po potrebi uključe stručnjaka (psihologa/psihoterapeuta) i da se naglasi detetu da sajber nasilje nije samo njegova borba, nego zajednička.

Otvoren odnos sa detetom

Baumrindova teorija roditeljskih stilova (npr. autoritativno roditeljstvo) je kombinacija ljubavi, podrške, jasnih pravila i objašnjenja, umesto strogoće ili popustljivosti.

Takav pristup povećava poverenje, samoinicirano otkrivanje i emocionalnu sigurnost. Otvorena komunikacija o tehnologiji i internetu. Akcenat je na kvalitetu odnosa, ne samo na pravilima.

,,Poverenje izgradite svakodnevno. Svakodnevne rutine u razgovoru (npr. „kako ti je bilo danas?“ bez osude) grade poverenje. Studije pokazuju da pouzdan odnos roditelj-dete predviđa više samorazotkrivanje i manje tajnovitosti”, zaključuje psihološkinja Anita Đuković.