Ova greška roditelja ostavlja duboke posledice: Svaka peta žena zato danas ima problem

Zamislite devojčicu od osam godina koja čuva mlađeg brata dok njena majka plače u drugoj sobi. Ili tinejdžerku koja smiruje oca posle svađe, teši majku, brine o porodičnim problemima i sluša razgovore koje ne bi trebalo da čuje. Naizgled odgovorna, zrela i pouzdana, a iznutra usamljena, preopterećena i uplašena.

To je realnost mnoge dece koja su tokom odrastanja bila izložena parantifikaciji – situaciji u kojoj dete preuzima uloge i odgovornosti koje pripadaju odraslima.

Šta je parantifikacija?

Pojam je sedamdesetih godina prošlog veka uveo mađarski psihijatar Ivan Bošormenji-Nađ. Reč je o procesu u kojem dete postaje oslonac porodice, preuzimajući roditeljske zadatke i odgovornosti.

Možda vas zanima

SPF za decu: Najčešće greške koje roditelji prave leti! Nije dovoljan samo faktor 50

Devojčica se probudila i ugledala štene u krevetu: Njena reakcija raznežila je milione ljudi

Kris Hemsvort ostavio sina na aerodromu: Slavni glumac priznao veliku roditeljsku grešku

Postoje dva osnovna oblika parantifikacije. Prvi je instrumentalna parantifikacija, koja podrazumeva praktične obaveze poput čuvanja mlađe dece, kuvanja, čišćenja ili vođenja domaćinstva. Drugi oblik je emotivna parantifikacija, kada dete postaje emocionalna podrška roditelju, sluša njegove probleme, smiruje ga i preuzima odgovornost za njegovo raspoloženje.

Stručnjaci ističu da upravo emotivna parantifikacija ostavlja najdublje posledice na razvoj ličnosti.

Prema istraživanju objavljenom u časopisu Journal of Child and Family Studies, procenjuje se da je svako peto odraslo dete tokom odrastanja doživelo neki oblik parantifikacije, a devojčice su statistički češće pogođene od dečaka.

Devojčica koja je prerano odrasla

Parantifikovana ćerka često veoma rano počinje da nosi teret koji ne bi trebalo da bude njen. Posmatra roditelje koji se bore sa sopstvenim problemima i postepeno preuzima ulogu osobe koja treba da pomogne, uteši ili reši situaciju.

Njena empatija, koja je prirodan dar, vremenom može postati zamka. Mnoge devojčice počinju da veruju da su odgovorne za stres u porodici, da predstavljaju dodatni teret ili da zauzimaju previše prostora.

Psiholozi naglašavaju da roditelji u ovim situacijama najčešće nisu zlonamerni niti bez ljubavi prema svojoj deci. Mnogi dolaze iz generacija u kojima se malo govorilo o emocionalnim potrebama dece i u kojima se od najmlađih očekivalo da budu jaki, poslušni i spremni da pomognu.

Zbog toga se parantifikacija često prenosi iz generacije u generaciju. Roditelji koji ni sami nisu dobili potrebnu emocionalnu podršku nesvesno očekuju da je pronađu kod svoje dece.

Posledice koje ostaju i u odraslom dobu

I kada odrastu, mnoge žene koje su prošle kroz parantifikaciju nastavljaju da nose iste obrasce ponašanja.

Često se previše izvinjavaju, imaju potrebu da sve dodatno objašnjavaju i plaše se da nekoga ne uznemire ili ne izazovu sukob. Svoje potrebe stavljaju u drugi plan, dok briga o drugima ostaje njihov prioritet.

Potisnute emocije mogu ostaviti trag i na fizičkom zdravlju. Istraživanja iz oblasti psihoneuroendokrinologije ukazuju na povezanost dugotrajnog emocionalnog potiskivanja sa pojavom hroničnog umora, bolova i upalnih procesa u organizmu.

Studija Univerziteta Harvard pokazala je da odrasli koji su kao deca preuzimali emocionalne uloge roditelja imaju povišene markere inflamacije u krvi, što ih može svrstati u rizičnu grupu za razvoj različitih hroničnih oboljenja.

Zašto često biraju odnose u kojima spašavaju druge?

Jedna od najčešćih posledica parantifikacije vidi se u partnerskim odnosima.

Žene koje su tokom detinjstva bile naviknute da brinu o drugima često gravitiraju ka ljudima kojima je potrebna pomoć, podrška ili „spasavanje“. Takvi odnosi deluju poznato i sigurno jer podsećaju na obrasce koje su usvojile još u detinjstvu.

Mozak prirodno teži onome što prepoznaje kao poznato, pa čak i kada takvi odnosi nisu zdravi.

Kada dete nauči da ljubav dobija kroz usluge, žrtvovanje i emocionalnu podršku, ono može odrasti verujući da ljubav mora da se zasluži. Zbog toga mnogi imaju osećaj da nisu dovoljno dobri ukoliko ne daju sve od sebe za druge, čak i kada ih to iscrpljuje.

Šta je važno da čuje svaka parantifikovana ćerka?

Pre svega, važno je da zna da nikada nije bila teret. Njena empatija i spremnost da pomogne nisu bile mana, već osobine koje su često korišćene na način koji prema njoj nije bio pravedan.

Takođe je važno da razume da zaslužuje ljubav, podršku i granice. Ljudi koji je vole neće nestati iz njenog života zato što je rekla „ne“ ili zato što je odlučila da se pobrine za sebe.

Stručnjaci ističu da je oporavak moguć. Istraživanja pokazuju da psihoterapija, posebno terapija zasnovana na privrženosti, može značajno pomoći odraslim osobama koje su tokom detinjstva prošle kroz iskustvo parantifikacije.

O ovoj temi se decenijama malo govorilo. Razumevanje parantifikacije ne znači okrivljavanje roditelja, već prepoznavanje porodičnih obrazaca koji su često nastajali iz sopstvenih rana i nerešenih problema prenetih kroz generacije.