3 veštine koje mogu pomoći detetu kada se suoči sa vršnjačkim nasiljem: Vežbajte ih kod kuće pre nego što zatrebaju

Polazak u školu ili povratak u učionicu za većinu dece znači susret sa drugarima, nove avanture i uzbuđenje, ali za neke mališane školski dani mogu doneti i mnogo neprijatnije situacije.

Jedna od stvari koje roditelji najviše žele jeste da njihovo dete zna šta da uradi ako ga neko vređa, ponižava ili maltretira. Iako je odgovornost za sprečavanje vršnjačkog nasilja na odraslima i institucijama, postoje veštine koje dete može unapred da vežba kako bi znalo kako da reaguje i, što je posebno važno, kome da se obrati za pomoć.

Upravo o tome govori učiteljica, parenting coach i majka Džuli Franjito (Julie Fragnito). Njene savete preneo je roditeljski portal Everymum, izdvajajući tri veštine koje roditelji mogu da vežbaju sa decom pre nego što se ona nađu u teškoj situaciji.

Možda vas zanima

Otac Doli Parton nije znao da čita ni piše: Ono što je zbog njega uradila promenilo je živote miliona dece

Danas 62.500 mališana prvi put seda u školske klupe: Srbija dočekuje novu generaciju prvaka

Parkinsonova bolest u porodici: Da li dete može da je nasledi od mame ili tate?

Zašto dete ponekad ćuti kada ga neko povredi?

Jedna od važnih stvari na koje Franjito skreće pažnju jeste razlog zbog kojeg dete roditeljima možda uopšte neće ispričati da ga neko vređa ili maltretira.

Kako objašnjava, povređenost može veoma brzo da preraste u stid. Dete od misli „rugali su mi se“ može da dođe do mnogo opasnije unutrašnje poruke: možda zaista nešto nije u redu sa mnom.

A upravo zbog neprijatnosti i stida može odlučiti da ono što mu se dogodilo zadrži za sebe.

Zato roditelj ne treba samo da kaže detetu da ignoriše ružne komentare. Važno je da ono razume da tuđe ponižavanje ne govori ništa o njegovoj vrednosti.

Franjito predlaže tri konkretne stvari koje roditelji mogu da vežbaju kod kuće.

1. Naučite dete „dosadnom“ odgovoru

Prva veština zvuči neobično – dete treba da nauči kako da odgovori mirno i bez velike emocionalne reakcije.

Ako mu neko dobaci nešto ružno, umesto rasprave ili burne reakcije može kratko da odgovori:

– U redu.

Ili:

– Baš čudno što si to rekao.

A zatim da se okrene i udalji.

Ideja ovog pristupa jeste da osoba koja provocira često očekuje snažnu reakciju. Ako je ne dobije, nema mnogo materijala kojim može da nastavi provokaciju.

Naravno, to ne znači da dete treba da trpi ponavljano nasilje ili da je odgovornost za njegovo zaustavljanje na njemu. Ako se ponašanje nastavlja, dete treba da uključi odraslu osobu.

2. Glas i govor tela moraju da kažu isto

Druga veština može bukvalno da se uvežbava kod kuće.

Franjito savetuje roditeljima da dete nauče da čvrsto stane, uspravi se, pogleda drugu osobu i mirnim, ali odlučnim glasom kaže:

– Prestani, ne sviđa mi se to.

Važan deo je upravo spoj reči, glasa i držanja tela. Ne mora da viče, preti niti da uzvraća uvredama – cilj je da jasno postavi granicu.

Roditelj može da napravi malu igru uloga. Mama ili tata izgovore neku neprijatnu rečenicu, a dete vežba odgovor.

Možda će mu prvih nekoliko puta biti smešno ili neprijatno, ali upravo ponavljanje može pomoći da mu reakcija bude poznatija ako se jednog dana zaista nađe u sličnoj situaciji.

3. Traženje pomoći nije „tužakanje“

Možda je ovo i najvažnija od tri poruke.

Neka deca ne žele da kažu učitelju, nastavniku ili roditelju šta im se događa jer se plaše da će ih vršnjaci proglasiti „tužibabama“.

Zato Franjito predlaže da roditelji naprave jasnu razliku između prijavljivanja nekoga da bi mu se napravio problem i traženja pomoći da bi neko bio bezbedan.

Ako dete traži pomoć zato što je ono ili neko drugi ugrožen, ono ne radi nešto čega treba da se stidi.

Naprotiv, treba da zna da je sasvim u redu da se obrati odrasloj osobi.

Ne čekajte da se nasilje dogodi da biste počeli razgovor

Jedna od najvažnijih poruka koju je Franjito uputila roditeljima jeste da ove razgovore ne ostavljaju za trenutak kada dete već doživi problem.

Veštine treba uvežbavati naglas kod kuće unapred. Tako dete ne mora prvi put da smišlja šta će reći baš onda kada je uplašeno, posramljeno ili uznemireno.

I reakcije roditelja na njenu objavu pokazale su koliko je upravo treći savet privukao pažnju. Jedna osoba posebno je pohvalila deo o obraćanju odraslima, ističući da mnoga deca ne shvataju da im nije potrebna ničija dozvola da potraže pomoć kada je nečija bezbednost u pitanju.

Važno: dete nije odgovorno ako postane žrtva nasilja

Saveti poput ovih ne bi trebalo da se protumače kao garancija da dete koje ih nauči neće postati meta vršnjačkog nasilja.

I sam Everymum naglašava važnu stvar: žrtva nikada ne treba da bude okrivljena za nasilje. Ove veštine služe da dete dobije nekoliko konkretnih alata za reagovanje, ali odgovornost za nasilničko ponašanje nije na detetu koje ga trpi.

Ako roditelj primeti da dete ima problem u školi, portal savetuje kontakt sa nastavnikom odnosno učiteljem kako bi zajedno napravili plan podrške detetu.

A možda je najvažnija poruka koju dete treba da ponese iz razgovora kod kuće jednostavna: ne mora samo da rešava problem i uvek sme da potraži pomoć.

Everymum