Opasnost vreba sa društvenih mreža: Stručnjak savetuje kako da ne postanete žrtva dezinformacija na internetu

Kako roditelji mogu pomoći deci da prepoznaju prave od lažnih informacija na internetu?

-Roditelji mogu razvijati kritičko mišljenje kod dece kroz razgovore i zajedničko analiziranje sadržaja. Važno je da ih nauče da proveravaju izvore informacija i upoređuju ih sa drugim pouzdanim izvorima. Mogu koristiti konkretne primere lažnih vesti kako bi pokazali deci razliku između tačnih i netačnih informacija. Otvorena komunikacija i postavljanje pitanja poput „Ko je napisao ovo?“ ili „Zašto je ovo objavljeno?“ dodatno pomažu. Takođe, roditelji treba da budu uzor u odgovornom korišćenju interneta. Preporučuje se i ograničavanje vremena provedenog online, kako bi se smanjio rizik od pasivnog prihvatanja svega što vide. Važno je da roditelji budu dostupni za razgovor kada dete naiđe na zbunjujući ili sumnjiv sadržaj. Takođe, mogu razgovarati sa školom o zajedničkim inicijativama za digitalnu edukaciju dece.

Koje vrste lažnih vesti i dezinformacija su najčešće dostupne online?

Možda vas zanima

Digitalno nasilje kroz humor: Kada se dete smeje s njima, da se ne bi smejali njemu

Tik tok trendovi i njihova previsoka cena: Psiholog Ljiljana Filipović savetuje kako da razum pobedi želju za lajkovima

Šta je to digitalna empatija? Psiholog objašnjava kako da razvijemo saosećajnost i i koje su posledice ako je nema

-Nailazimo na lažne vesti iz oblasti zabave, teorije zavere, senzacionalističke informacije i netačne zdravstvene savete. Popularne teme uključuju poznate ličnosti, kvazi-naučne tvrdnje i „čudesne“ lekove. Dezinformacije često dolaze u formi atraktivnih naslova („clickbait“) koji lako privuku njihovu pažnju. Takođe su česte lažne vesti vezane za igre, influensere i video sadržaje. Mnogi, a naročito deca, zbog nedostatka iskustva, često ne prepoznaju manipulativni jezik i emocije koje takve vesti izazivaju.

Posebno su podložna teorijama zavere koje se šire kroz TikTok i YouTube, jer su često predstavljene zabavno i uz atraktivnu muziku. Dezinformacije mogu uključivati i lažne izazove („challenges“) koji mogu biti opasni po fizičko ili mentalno zdravlje deteta. Neki sadržaji ciljano plasiraju lažne informacije kako bi povećali broj pregleda ili ostvarili profit. Deca su često meta reklama koje prikazuju lažne proizvode, posebno u okviru igara i aplikacija. Važno je prepoznati da su deca lak plen za manipulaciju jer veruju onome što dolazi iz „prijateljskih“ izvora ili poznatih lica online. Preporuka je da se koristite i roditeljske kontrole i aplikacije koje omogućavaju filtriranje sadržaja na YouTube-u, TikTok-u i u aplikacijama za igre kao i aktiviranje bezbednog režima (SafeSearch) na Google-u i drugim pretraživačima. To neće potpuno eliminisati problem, ali značajno smanjuje šansu da dete dođe do opasnog ili lažnog sadržaja.

Kako društvene mreže i video platforme utiču na to šta gledamo i čemu verujemo?

Algoritmi društvenih mreža i video platformi prikazuju sadržaj koji je u skladu s prethodnim interesovanjima korisnika, što može ograničiti raznolikost informacija. Deca tako često dobijaju samo potvrdu već postojećih stavova i interesovanja, što otežava kritičko razmišljanje. Vizuelno privlačan i emocionalno nabijen sadržaj često ima veći uticaj na njihove stavove nego proverene činjenice. Popularnost influensera i broj pregleda mogu deci delovati kao znak verodostojnosti, iako to nije nužno tačno. Ove platforme oblikuju mišljenje dece čak i kada sadržaj nije edukativno validan.

Pored toga, deca su sklona imitiranju ponašanja koje vide na mrežama, što uključuje i rizične izazove ili neprimerene trendove. Algoritmi ne prave razliku između istinitog i lažnog, već forsiraju ono što izaziva najviše pažnje, što može dodatno pojačati širenje dezinformacija. Deca često veruju sadržaju jer dolazi od „poznatih lica“ koja prate, bez razumevanja komercijalne pozadine tog sadržaja. Nedostatak razumevanja kako funkcionišu algoritmi dovodi do stvaranja tzv. „informacionih mehurova“ iz kojih je teško izaći. Zbog svega navedenog, važno je učiti decu kako da razmišljaju kritički i raznovrsno, umesto da pasivno prihvataju sve što vide.

Koji su jednostavni načini da proverimoe da li je neka vest ili objava istinita?

-Roditelji mogu koristiti sajtove za proveru činjenica, poput Snopes, Faktograf ili Raskrikavanje. Preporučuje se da zajedno sa detetom pročitaju celu vest, a ne samo naslov. Mogu proveriti da li drugi relevantni izvori prenose istu informaciju i da li se autorski potpis može potvrditi. Važno je proveriti datum objave i jezik koji se koristi – senzacionalizam često ukazuje na nepouzdane izvore. Zajedničko „istraživanje“ može biti i prilika za edukativno povezivanje roditelja i deteta.

Roditelji mogu koristiti i Google-ovu funkciju „reverse image search“ da provere autentičnost fotografija. Vežbanje sa decom kroz kratke „detektivske zadatke“ (npr. „da li je ova informacija tačna?“) može biti i zabavno i korisno. Takođe, dobro je napraviti naviku da dete samo postavlja pitanja: „Da li je ovo stvarno?“ ili „Ko bi mogao imati korist od ove informacije?“ Ovakvi razgovori jačaju kritičko mišljenje i digitalnu pismenost. Ključno je da roditelji stvore bezbedan prostor u kojem dete neće osećati strah da pita ili prizna da je poverovalo u nešto netačno.

Postoje li alati ili aplikacije koje mogu pomoći deci i roditeljima da budu sigurni online?

-Da, postoji niz alata koji pomažu u zaštiti dece na internetu. Aplikacije poput Google Family Link, Qustodio, Net Nanny i Bark omogućavaju roditeljima nadzor nad aktivnostima dece. Postoje i edukativne platforme kao što su Be Internet Awesome (Google) koje uče decu digitalnoj pismenosti. Takođe, proširenja za pretraživače kao NewsGuard pomažu u proceni pouzdanosti vesti. Korišćenjem ovih alata, deca uče da budu odgovorni digitalni građani.

Neki alati omogućavaju i filtriranje sadržaja po uzrastu, vremensku kontrolu i pregled istorije pretrage. Postoje i alati koji upozoravaju kada se pristupa rizičnim sajtovima ili sadržajima koji promovišu nasilje, lažne vesti ili štetne izazove. Većina modernih uređaja (Android, iOS, Windows) ima ugrađene opcije za roditeljsku kontrolu koje se lako podešavaju. Takođe, postoje i aplikacije koje kroz igrice uče decu šta je lažna vest i kako se zaštititi. Korišćenje tehnologije u edukativne i bezbednosne svrhe je danas nužno, ali se ne sme zanemariti ni lični razgovor i prisustvo roditelja.

Koliko su škole i roditelji odgovorni za online sadržaj koji deca konzumiraju?

-Odgovornost je podeljena između škola i roditelja, jer obe strane igraju ključnu ulogu u digitalnom obrazovanju. Škole treba da uvedu digitalnu pismenost kao deo redovne nastave i da deci pruže alate za kritičko razmišljanje. Roditelji su odgovorni za nadzor i vrednosno usmeravanje dece u svakodnevnom korišćenju interneta. Važno je da postoji kontinuirana saradnja između škole i roditelja na ovom polju. Oba faktora zajedno oblikuju digitalne navike i bezbednost dece.

Postoje li pravila ili zakonske regulative koje nas  šrtite  decu od dezinformacija i online manipulacije?

-Da, u mnogim zemljama postoje zakoni koji štite decu od neprimerenog i manipulativnog sadržaja. U Evropskoj uniji, GDPR (Opšta uredba o zaštiti podataka) ima posebne klauzule koje se odnose na obradu i zaštitu ličnih podataka dece, naročito uzrasta ispod 16 godina. Platforme poput YouTube Kids, TikTok-a i Instagram-a su u obavezi da primenjuju bezbednosne mehanizme, kao što su filtriranje sadržaja i ograničenje pristupa prema uzrastu korisnika. Nacionalne regulative često obavezuju pružaoce digitalnih usluga da implementiraju alata za roditeljsku kontrolu i prijavljivanje neprimerenog sadržaja.

U Republici Srbiji, zaštita dece u digitalnom prostoru reguliše se Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, kao i Zakonom o elektronskim medijima, koji zabranjuju prikazivanje štetnog sadržaja deci i obavezuju pružaoce usluga da obezbede zaštitne mehanizme. Takođe, Strategija za borbu protiv dezinformacija i lažnih vesti, koju razvijaju državne institucije u saradnji sa medijima i obrazovnim ustanovama, sve više prepoznaje decu kao posebno ranjivu grupu. Ipak, zakonske regulative nisu dovoljne bez edukacije, jačanja medijske i digitalne pismenosti i aktivnog uključivanja roditelja, nastavnika i institucija u preventivno delovanje.

Sagovornica je autorka knjiga ,,Bezbednost dece na internetu – vodič za roditelje”, ,,Uticaj mobilnih telefona na razvoj dece” i knjige za decu ,,Digitalne avanture”.